Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1407/19 od 06.12.2019. godine, stavom I izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca-protivtuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 612/18 od 24.01.2019. godine, u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilac- protivtuženi vlasnik na zgradi postojećoj na kp.br. ..., stambena zgrada površine u osnovi 92m2, sa zemljištem i na parceli kp. ..., njiva površine 2,45 ari, iz ln.br. ... KO ..., što je tuženi-protivtužilac dužan priznati. Stavom II izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu P 612/18 od 24.01.2019. godine u preostalom delu stava prvog i u stavu drugom izreke, tako što je (pod 1.), usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i naloženo tuženom-protivtužiocu da se sa svim licima i stvarima iseli iz navedene stambene zgrade i parcele i preda ih tužiocu-protivtuženom u državinu i posed, (pod 2.), odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se utvrdi prema tužiocu-protivtuženom da je po osnovu ugovora o kupoprodaji koji je kao kupac zaključio sa VV iz ..., kao prodavcem, overenim pred Opštinskim sudom u Požarevcu pod Ov..../... od 07.05.2009. godine, vlasnik kp. ..., zemljište pod zgradom 92m2 i pod njivom 2,45 ari, ukupne površine 3,37 ari i vlasnik porodične stambene zgrade broj ..., površine 92m2 u osnovi, što je tužilac-protivtuženi dužan da prizna i trpi da se tuženi-protivtužilac na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik na označenim nepokretnostima u javnoj knjizi, i (pod 3.), tuženi-protivtužilac obavezan da tužiocu protivtuženom nakandi troškove parničnog postupka u iznosu od 103.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda, u stavu II izreke, kojim je preinačena prvostepena presuda, tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac-protivtuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...87/18), pa je ocenio da je revizija tuženog- protivtužioca dozvoljena i osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik parcele ... KO ..., površine 2,45 ari i objekta na toj parceli površine u osnovi 92m2. Ugovorom o poklonu Ov. .../... od 23.10 1992. godine, tužilac je ove nepokretnosti poklonio svojoj ćerki VV, koja se na osnovu tog pravnog posla upisala kao vlasnik kod Službe za katastar nepokretnosti u ... . Zbog grube neblagodarnosti ćerke, tužilac je pokrenuo parnični postupak pred Opštinskim sudom u Velikom Gradištu u predmetu P 2834/12 radi opoziva ugovora o poklonu, u kom predmetu je sud dana 06.12.2001. godine doneo privremenu meru zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti koje su predmet ugovora o poklonu. Služba za katastar nepokretnosti je rešenje o određivanju privremene mere primila 07.05.2009. godine a upis zabeležbe po istom izvršila 14.05.2009.godine. Navedeni parnični postupak okončan je pravnosnažnom presudom 01.10.2014.godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i opozvan ugovor o poklonu a tužilac je na osnovu te presude upisao svoje pravo svojine na spornim nepokretnostima u javnoj knjizi. Međutim, u toku trajanja parnice za opoziv ugovora o poklonu, VV je ove nepokretnosti prodala tuženom-protivtužiocu BB, sa kojim je zaključila i overila ugovor o kupoprodaji Ov. .../... od 07.05.2009. godine. Po isplati kupoprodajne cene od 20.000 evra, tuženi-protivtužilac je kao kupac uveden u posed nepokretnosti, ali je Služba za katastar nepokretnosti rešenjem od 11.06.2009. godine odbila njegov zahtev za provođenje promene vlasništa u katastarskom operatu zbog postojanja privremene mere. Dana 06.05.2009. godine doneto je rešenje od strane Opštinske uprave Opštine Veliko Gradište kojim je predmetni objekat dobio građevinsku i upotrebnu dozvolu a tuženi je platio troškove legalizacije objekta. Tužilac-protivtuženi je protiv VV i tuženog vodio parnični postupak u predmetu P 289/13 radi raskida kupoprodajnog ugovora u kome je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen usled nedostatka aktivne legitimacije.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je izveo pravni zaključak da je tuženi-protivtužilac savestan kupac i da je u smilu člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao pravo svojine na spornim nepokretnostima po osnovu pravnog posla, kao i da je jači u pravu u odnosu na tužioca, pa je odbio tužbeni a usvojio protivtužbeni zahtev.

Apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, pa je primenom člana 33. i člana 37. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev za iseljenje tuženog-protivtužioca iz predmetnih nepokretnosti a odbio protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na istima, nalazeći da tuženi nije mogao da stekne pravo svojine na kupljenoj nepkoretnosti jer mu nedostaje način sticanja - upis prava svojine u javnim knjigama.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revident osnovano ukazuje da apelacioni sud nije pravilno primenio materijalno pravo.

Odredba člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisuje da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem.

Ugovor o kupoprodaji predstavlja derivativan način sticanja prava svojine kod koga sticalac to pravo izvodi iz prava svog prethodnika, koji mora biti vlasnik stvari u momentu zaključenja ugovora. Kada je u pitanju pravni posao, za sticanje prava svojine na nepokretnosti nužno je izvršiti upis prava svojine u javnoj knjizi u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je to konstitutivni element sticanja. Savesnost kao pravna i moralna činjenica nije od značaja kod derivativnog načina sticanja prava svojine. Međutim, postoje izuzeci (kada savesnost predstavlja element sticanja) u cilju zaštite poštenih kupaca koji su sve preduzeli kako bi se uverili da je prodavac istovremeno i vlasnik predmeta prodaje.

Pouzdajući se u tačnost podataka upisanih u javnoj knjizi o nepokretnostima, nakon izvršenog uvida i utvrđenja da je prodavac uknjižen kao vlasnik i da na predmetu prodaje nema upisanih tereta i zabrana, tuženi je zaključio i u skladu sa tada važećim Zakonom o prometu nepokretnosti, overio ugovor o kupoprodaji, isplatio kupoprodajnu cenu i nepokretnost mu je predata u državinu. Kako je utvrđeno da nije imao saznanja da se vodi spor između tužioca i prodavca i proverio stanje poseda kupljene nepokretnosti, on je savestan kupac. S obzirom na to, ugovor o kupoprodaji nije ništav pravni posao u smislu člana 103. stav 1 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i predstavlja punovažni pravni osnov za sticanje prava svojine.

Zahtev tuženog za upis prava svojine (način sticanja) je odbijen, jer je nakon zaključenja ugovora izvršena zabeležba privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti a tužilac se po okončanju parnice za opoziv ugovora o poklonu upisao u katastru kao vlasnik nepokretnosti. Međutim, opoziv ugovora o poklonu proizvodi pravno dejstvo kao i raskid ugovora, tj. od momenta kada je opozvan i to samo između ugovornih strana, pa poklonodavac može tražiti povraćaj poklonjene stvari samo ukoliko se ta stvar nalazi kod poklonoprimca. U situaciji u kojoj je poklonoprimac raspolagao poklonjenom stvari (bilo teretnim bilo besteretnim pravnim poslom), poklonodavac nakon opoziva ugovora o poklonu može tražiti samo naknadu vrednosti poklonjene stvari. Prema tome, presuda o opozivu ugovora o poklonu na osnovu koje je tužilac upisao pravo svojine na nepokretnosti sa kojom je u međuvremenu poklonodavac raspolagao, ne može imati dejstvo prema tuženom kao savesnom kupcu. U takvoj situaciji, upis prava svojine na nepokretnostima u javnoj knjizi u korist tužioca nije apsolutan dokaz o njegovom stvarnom vlasništvu, pa se ne može sa uspehom na to pozivati protiv držaoca nekretnine koji ima jači pravni osnov sticanja po materijalnom pravu.

Okolnost da je u vreme zaključenja ugovora postojala privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja, što je prodavac znao, nije od značaja, jer zabeležba ne zasniva, menja ili ukida upisana prava već samo evidentira faktičko stanje. Zabrana otuđenja i opterećenja nije bila zabeležena u javnim knjigama, tako da treća savesna lica koja za tu okolnost nisu znala zbog toga ne mogu trpeti štetne posledice. Stoga ta činjenica može biti od značaja samo za pravo tužioca da od lica koje je bilo dužno da poštuje zabranu, zahteva naknadu štete koju je pretrpeo zbog njenog nepoštovanja, shodno članu 303. stav 2 Zakona o izvršnom postupku, koji su važili u vreme donošenja i upisa zabeležbe privremene mere u javnim knjigama.

Imajući u vidu da je tuženi protivtužilac vlasnik sporne nepokretnosti, nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za njegovo iseljenje.

Na osnovu člana 153. stav 1, 154, 163. stav 2 i 165. stav 2 ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio i o troškovima revizijskog postupka tako što je obavezao tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu nadoknadi troškove u iznosu od 21.500,00 dinara, koji se odnose na sastav revizije od 12.000,00 dinara (vrednost spora je 10.000,00 dinara), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 3.800,00 dinara i odluku suda u iznosu od 5.700,00 dinara, čiju je visinu odmerio u skladu sa važećom Advokatskom i Taksenom tarifom.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić