U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., ul. ..., čiji je punomoćnik Goran Cvetković, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ iz Beograda, Bulevar kralja Aleksandra br. 282, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1818/18 od 18.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 15.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužilje AA i PREINAČAVA presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1818/18 od 18.10.2019. godine u stavu drugom i trećem izreke, tako što se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Nišu P 2100/17 od 10.01.2018. godine u usvajajućem delu kojim je obavezan tuženi JP „Putevi Srbije“ Beograd da tužilji isplati iznos od još 60.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, još 30.000,00 dinara za pretrpljeni strah, još 60.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i još 30.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 10.01.2018. godine do isplate, i preinačava odluka o naknadi troškova postupka tako što se obavezuje tuženi da tužilji isplati na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 186.000,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

U preostalom delu se revizija tužilje ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji naknadi troškove postupka po reviziji u iznosu od 79.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 2100/17 od 10.01.2018. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje AA i obavezan tuženi JP „Putevi Srbije“ Beograd da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 100.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 200.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 06.10.2016. godine do isplate, kao i da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 209.900,00 dinara. Odbijen je deo tužbenog zahteva tužilje za naknadu nematerijalne štete, na ime pretrpljenog straha preko dosuđenog do traženog iznosa od 150.000,00 dinara i na ime duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti preko dosuđenog do traženog iznosa od 300.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1818/18 od 18.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu u kom je tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete usvojen za iznos od 100.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, za iznos od 50.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, za iznos od 100.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, za iznos od 50.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.01.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je je traženo da se tuženi obaveže da joj na dosuđene iznose naknada nematerijalne štete isplati zakonsku zateznu kamatu za period od 06.10.2016. godine do 10.01.2018. godine, kao i zahtev za isplatu većih iznosa naknada nematerijalne štete, i to za pretrpljene fizičke bolove do 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah do 100.000,00 dinara, za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti do 100.000,00 dinara i za duševni bol zbog naruženosti do 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.10.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 142.700,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično osnovana. Pobijana odluka je doneta delom uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom.

Prvostepeni sud je utvrdio da se dana 15.12.2013. godine u ranim jutarnjim časovima (oko 6,30 časova ujutru) tužilja AA uputila biciklom iz mesta ... prema Leskovcu, krećući se deonicom Bojnik-Leskovac, državnim putem drugog A reda, čije održavanje spada u nadležnost tuženog JP „Putevi Srbije“. Na putu je bilo neočišćenog leda. Tužilja je, prelazeći točkovima bicikla preko rupe na kolovozu, prekrivene ledom, proklizala i pala s bicikla. Padajući se dočekala na desnu nogu i zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma desne potkolenice. Svedoci su videli kada je tužilja pala. Tužilja je prevezena u opštu bolnicu u Leskovcu. Zbog preloma noge je operisana tako što su joj ugrađeni implanti radi pravilnog srastanja kostiju. Boravila je u bolnici od 15.12 do 21.12.2013. godine. Ponovo je operisana da bi se ugrađeni implanti u nozi odstranili.

Putem veštačenja, sud je utvrdio intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha prilikom povređivanja tužilje i potom, kao i u vezi sa hirurškim intervencijama. Kod tužilje je kao posledica povređivanja zaostalo umanjenje životne aktivnosti od 15%, koje se ogleda u tome što ne može da izvede puni obim pokreta u desnom skočnom zglobu, izmenjen je način oslanjanja na desnu nogu pri stajanju i hodu, zbog čega tužilja trpi duševne bolove lakog stepena, vezano za teže obavljanje fizičkih aktivnosti. Kod tužilje je takođe zaostala naruženost srednjeg stepena, u vidu ožiljka na desnoj potkolenici, koji je jasno uočljiv kada tužilja nosi kratku odeću.

Osnovom ovako utvrđenih činjenica, pravilno nižestepeni sudovi osnov odgovornosti tuženog za nastalu štetu nalaze u odredbama čl. 154, 155, 184 ZOO kao i odredbama čl. 15 Zakona o javnim putevima. Uz to, oba suda kao polazište za dosudu uzimaju odgovarajuće iznose naknada po nastalim vidovima nematerijalne štete. Prvostepeni sud je naknade dosudio bez umanjenja, smatrajući da nema doprinosa oštećene. Drugostepeni sud je naknade smanjio po principu podeljene odgovornosti za štetu, smatrajući da postoji doprinos oštećene zbog vožnje biciklom po poledici, te da je tužilja doprinela nastanku nezgode sa 50%.

Drugostepeni sud je pogrešno primenio odredbu čl. 192 ZOO, kod ocene o srazmeri odgovornosti za štetu. Naime, pogrešno je pobijanom odlukom utvrđena podjednaka odgovornosti tužilje i tuženog za nastanak nezgode. Odredbom čl. 192 stav 1 ZOO regulisana je materija podeljene odgovornosti za nastanak nezgode, tako što je propisano da oštećeni ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu štete, kada je oštećeni doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila. Imajući u vidu činjenicu da je do nezgode došlo u zimskom periodu, kada se mogu očekivati ostaci snežnih padavina na putu, tužilja se u takvoj situaciji morala kretati sa povećanom pažnjom vozeći biciklo, pa na strani tužilje postoji doprinos nastanku štetnog događaja, koji uzimanjem u obzir svih okolnosti, po oceni revizijskog suda, iznosi 20%. Pretežna odgovornost je na strani tuženog, čija je obaveza bila da sprovede sve potrebne mere održavanje javnog puta, tako da on bude bezbedan za kretanje svih učesnika u saobraćaju u zimskom periodu.

Prema iznetom, tužilja ostvaruje pravo na srazmerno smanjenu naknadu štete, i to smanjenu za 20 % od iznosa naknada utvrđenih od strane prvostepenog suda, pravilnom primenom kriterijuma propisanih članom 200 ZOO.

Imajući u vidu utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, utvrđene činjenice o intenzitetu i trajanju bolova i straha koji je trpela tužilja, kao i da je tužilja operisana u dva navrata, što se uticalo na produženo trpljenje fizičkih bolova i straha, te obim trajnog umanjenje njene životne aktivnosti i u kojim ograničenjima se ogleda, iskazan sa 15%, kao i oblika naruženosti koji se manifestuje kao lako uočljiv, opravdano je, i po oceni revizijskog suda, poći od iznosa pravičnih naknada, i to za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od 15% iznosa od 200.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznosa od 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznosa od 100.000,00 dinara i za duševne bolove zbog naruženosti iznosa od 100.000,00 dinara. Primenom odredbe čl. 192 u vezi čl. 205 ZOO, tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti pripada iznos od 160.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznos od 160.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 80.000,00 dinara, i na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 80.000,00 dinara, sve kada se na pravične iznose naknade po svim vidovima primeni utvrđeni procenat podeljene odgovornosti u štetnom događaju od 20% na strani tužilje. Na ove iznose naknada, tužilji pripada zakonska zatezna kamata počev od dana prvostepenog presuđenja. U preostalom delu tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan, pravilnom primenom materijalnog prava.

Naknada nematerijalne štete se sastoji u isplati sume novca, kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog lica uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Priznavanje naknade u većem iznosu ne bi odgovaralo tom cilju.

Tužilja ostvaruje pravo na naknadu troškova postupka na teret tuženog, prema svom uspehu u sporu. Naknadom se obuhvataju troškovi koji su bili potrebni za vođenje parnice. S obzirom na uspeh tužilje u ovom postupku od 480.000,00 dinara, u kom ukupnom iznosu je usvojen njen tužbeni zahtev, tuženi je, u smislu odredbe čl. 153, čl. 154 ZPP i čl. 165 stav 2 ZPP obavezan da tužilji na ime naknade troškova postupka isplati ukupan iznos od 186.900,00 dinara, čime je obuhvaćena nagrada za sastav tužbe u iznosu od 9.000,00 dinara, nagrada za zastupanje na devet održanih ročišta po 10.500,00 dinara, po 6.000,00 dinara na ime nagrade za pristup na četiri odložena ročišta, troškovi veštačenja u iznosu od 19.600,00 dinara, za putne troškove svedoka 1.000,00 dinara i po 19.400,00 dinara na ime sudske takse na tužbu i prvostepenu presudu. Zbog iznetog, Vrhovni kasacioni sud je preinačio odluku o troškovima parničnog postupka.

Tužilja je sa revizijom uspela u iznosu od 180.000,00 dinara, za koliko je povišena naknada nematerijalne štete. Tužilji pripada naknada troškova postupka po reviziji u iznosu od ukupno 79.000,00 dinara, i to 12.000,00 dinara za sastav revizije, 26.800,00 dinara za taksu na reviziju i 40.200,00 za taksu revizijsku odluku.Taj iznos opravdano nastalih troškova postupka po reviziji, tuženi je obavezan da tužilji naknadi.

Na osnovu člana 416 stav 1. i člana 165.stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić