Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je izjavio branilac okrivljenog AA, advokat Stevan Matejević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i člana 438. stav 2. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP zahtev je nedozvoljen.

Bitna povreda odredbe Zakonika o krivičnom postupku iz člana 438. stav 2. tačka 1), se, po navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, ogleda u zasnovanosti presude na nezakonitom dokazu – izveštaju o forenzičkom pregledu lica mesta i uviđaju pokretne stvari (telefona „Samsung galaksi A8“). Ovaj dokaz je, po stavu branioca, nezakonit po načinu pribavljanja, jer Policijska stanica u Aleksincu koja je podnela krivičnu prijavu i dokaze uz nju, nema potrebnih ni ljudskih ni tehničkih resursa da vrši veštačenje mobilnog telefona, te je to veštačenje trebalo da izvrši neki drugi organ. Pri tome, branilac smatra da se ne radi o dokazu iz člana 135. ZKP, te da se autentičnost komunikacije mobilnim telefonom mogla utvrditi samo veštačenjem, zbog čega navedeni izveštaj nije zakonit dokaz.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvi navodi branioca ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Uviđaj pokretne stvari – mobilnog telefona je, kao što stoji u spisima predmeta, sastavni deo kriminalističko forenzičke dokumentacije. Radnja uviđaja stvari je preduzeta nad pokretnom stvari – mobilnim telefonom koji je oštećena dobrovoljno predala i omogućila pristup obaveštenjima – porukama koji se u njemu nalaze, a što je zatim fotografisano i zadržano u foto dokumentaciji i u spisima predmeta. Veštačenja, prema tome, nije bilo, već je ova dokazna radnja sprovedena shodno članu 135. ZKP od strane organa koji je za njeno sprovođenje nadležan.

Imajući u vidu da su isti navodi već isticani i u žalbi na prvostepenu presudu, o njima se detaljno izjasnio Viši sud u Nišu kao drugostepeni sud, dajući razloge na strani 3, u stavu 1 i 2. presude Kž1 br. 222/20 od 10.07.2020. godine. Prihvatajući kao pravilne zaključke drugostepenog suda, Vrhovni kasacioni sud na njih i upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

U ostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ukazuje na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodeći da je obrazloženje presude nejasno, te da nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama. Povreda odredbe člana 438. stav 3. tačka 2) ZKP međutim, ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je u smislu člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa je u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, u ostalom delu, osporava način utvrđivanja činjenice da je bilo fizičkog nasilja prema oštećenoj od strane okrivljenog, jer u dokaznom postupku nije bilo nikakvih drugih dokaza osim iskaza oštećene. Po stavu branioca okrivljenog neprihvatljiv je postupak prvostepenog suda koji veruje iskazu oštećene, koja nije prijavljivala višestruko uzastupno fizičko nasilje, a prijavila je uznemiravanje porukama koje čak i nisu preteće nego uvredljive sadržine, zaključujući zatim da ni na osnovu prepiske koja je izvedena u dokaznom postupku između okrivljenog i oštećene, nije bilo elemenata za ocenu da postoji drsko i bezobzirno ponašanje okrivljenog koje bi predstavljalo nasilje u porodici. Suprotno tome, po navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, na strani okrivljenog je postojala želja za obnovom zajednice, a njegov umišljaj je bio usmeren na to da se oštećena pokaje i vrati u zajednicu zbog dece, kao što je on u svojoj odbrani i objasnio.

Ovakvim navodima branioca okrivljenog se u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, te se daje sopstvena ocena dokaza i zaključak o utvrđenim činjenicama. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, međutim, ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Iz navedenih razloga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. st. 1. i 2. ZKP, zahtev u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić