U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Biljane Sinanović, Milunke Cvetković i Dragana Aćimovića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr, zbog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Savića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.36/19 od 10.01.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 475/2020 od 02.10.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 23.12.2020. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Savića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.36/19 od 10.01.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 475/2020 od 02.10.2020. godine, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu 2K.br.36/19 od 10.01.2020. godine, između ostalih, okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ i produženog krivičnog dela teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) u vezi članova 33. i 61. KZ, pa su mu za navedena krivična dela prethodno utvrđene pojedinačne kazne i to za krivično delo iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ kazna zatvora u trajanju od 1 godine, a za produženo krivično delo iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) u vezi članova 33. i 61. KZ kazna zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci i zatim je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine i 4 (četiri) meseca.

Istom presudom okrivljeni je obavezan da nadoknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem shodno članu 264. ZKP. Oštećeni, koji su poimenično određeni u izreci presude, su upućeni da imovinskopravni zahtev ostvare u parničnom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 475/2020 od 02.10.2020. godine u stavu prvom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA, njegovog branioca i branilaca okrivljenog BB, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu 2K.br.36/19 od 10.01.2020. godine. U stavu drugom izreke presude određeno je da troškovi krivičnog postupka nastali kod Apelacionog suda u Nišu, kao suda pravnog leka, padaju na teret okrivljenog AA.

Branilac okrivljenog AA - advokat Miloš Savić podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.36/19 od 10.01.2020. godine, s tim što iz sadržine zahteva očigledno proizilazi da se pobijaju obe pravnosnažne presude, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači odluku suda tako što će okrivljenog osloboditi krivične odgovornosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, ali se iz obrazloženja zahteva zaključuje da je isti podnet zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP. Ovo, imajući u vidu da se u zahtevu navodi da je sud pobijanu osuđujuću presudu zasnovao na nezakonitom dokazu i to na odbrani okrivljenog BB u kojoj je priznao izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, a koju odbranu je dao na zapisniku sačinjenom pred istražnim sudijom. Kao razlog nezakonitosti ovog dokaza branilac navodi da je okrivljeni BB svoju odbranu pred istražnim sudijom dao bez prisustva branioca, iako je za krivično delo koje mu je stavljeno na teret s obzirom na visinu zaprećene kazne predviđena obavezna odbrana i to shodno sada važećem ZKP, a koji je sud, imajući u vidu odredbu člana 5. stav 2. KZ o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva, trebalo da primeni kao najblaži zakon za okrivljenog prilikom tumačenja instituta obavezne odbrane, a ne nevažeće odredbe ZKP-a koji je bio na snazi 2012. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, na istu povredu odredaba krivičnog postupka okrivljeni AA i njegov branilac - advokat Miloš Savić su ukazivali u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Nišu 2K.br.36/19 od 10.01.2020. godine, a koje žalbene navode je Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni ocenio neosnovanim i o tome na strani 3 stav 7 i strani 4 stavovi 1 i 2 drugostepene presude Kž1 475/2020 od 02.10.2020. godine izneo jasne i argumentovane razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Pored toga, za napomenuti je da se odredba člana 5. stav 2. KZ, koja reguliše vremensko važenje krivičnog zakonodavstva i kojom je propisana obavezna retroaktivna primena zakona koji je blaži za učinioca, ne odnosi na procesne zakone kao što je Zakonik o krivičnom postupku (kako to pogrešno smatra branilac okrivljenog), već se odnosi isključivo na materijalne propise kao što je recimo Krivični zakonik, pri čemu se zakonitost neke dokazne radnje, u konkretnom slučaju dokazne radnje saslušanje okrivljenog, ceni prema Zakoniku o krivičnom postupku koji je važio u trenutku njenog preduzimanja i sastavljanja zapisnika o tome, a što su u konkretnom slučaju pravilno cenili nižestepeni sudovi.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da se u radnjama okrivljenog nisu stekla obeležja krivičnih dela za koja je osuđen, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što branilac suštinski ovu povredu zakona obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama. Ovo imajući u vidu da ističe da sud u konkretnom slučaju nije na nesumnjiv način utvrdio da je okrivljeni AA izvršio krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 33. KZ i produženo krivično delo teška krađa u saizvršilaštvu iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) u vezi članova 33. i 61. KZ za koja je pravnosnažno oglašen krivim, obzirom da, osim odbrane okrivljenog BB date u istrazi, a koju je on potom izmenio na glavnom pretresu negirajući izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, svi saslušani oštećeni u svojim iskazima navode da nisu videli lica koja su izvršila predmetna krivična dela, pri čemu nisu pribavljeni papilarni ili DNK-a tragovi okrivljenog AA na oduzetim pokretnim stvarima i na mestu izvršenja krivičnih dela, kao ni tragovi vozila okrivljenog.

Kako je, dakle, u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označena povreda zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok se suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti navodi da prvostepeni sud u ponovnom postupku, nakon ukidanja ranije prvostepene presude, nije postupio po primedbama i nalozima drugostepenog suda i to da izvede sve potrebne dokaze, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu odredbe člana 462. stav 3. ZKP. Osim toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da pobijane presude ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama, te da sud nije dao jasne, logične i dovoljne razloge zašto je odbio dokazne predloge odbrane, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Takođe, branilac okrivljenog u zahtevu navodi i da je sud povredio pravo okrivljenog na odbranu, jer nije izveo dokaze koje je predložila odbrana.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija i zbog povreda odredaba člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 462. stav 3. ZKP, te zbog povrede procesnih odredaba koje se tiču dokaznih predloga odbrane, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Savića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                         Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić