U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Krstić, advokat iz ..., protiv tuženog Kliničkog centra Srbije u Beogradu, radi utvrđenja i poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1885/18 od 13.02.2019. godine, u sednici održanoj 24.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1885/18 od 13.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1279/17 od 09.03.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da sud utvrdi da je radni odnos tužilje zasnovan 09.04.2009. godine na određeno vreme sa tuženim postao radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona. Stavom drugim izreke, odbačena je kao neblagovremena tužba tužilje u pogledu zahteva kojim je tražila da se poništi rešenje tuženog broj .. od 20.12.2016. godine. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba tužilje u delu u kome je tražila da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Stavom četvrtim izreke, odbijene je kao neosnovan zahtev tužilje da sud obaveže tuženog da tužilju vrati na rad. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj nadoknadi izgubljenu zaradu u ukupnom iznosu od 86.743,79 dinara, a u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do konačne isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1885/18 od 13.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, a stavom drugim izreke odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi. 

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog, sa prekidima, radila od 2007. godine, i to prvih šest meseci na poslovima spremačice a potom na poslovima servirke. Parnične stranke su zaključile više ugovora o radu na određeno vreme sa različitim trajanjem. Tužilja je imala prekide radnog odnosa kod tuženog u periodima od 31.07. do 27.09.2010. godine, od 28.08. do 08.10.2011. godine, od 09.09. do 22.10.2012. godine, od 13.10. do 02.12.2013. godine, od 26.06. do 28.08.2014. godine, kao i u periodu od 03.08. do 01.12.2015. godine. Po ugovoru o radu broj .. od 22.07.2016. godine zaključenim između parničnih stranaka, tužilja je kod tuženog radila na određeno vreme od 22.07. do 22.12.2016. godine. Zbog isteka roka na koji je zasnovan, radni odnos joj je prestao rešenjem tuženog broj .. od 20.12.2016. godine, koje joj je uručeno 21.12.2016. godine. Tužilja od 10.04.2017. godine ponovo radi kod tuženog kao zamena odsutnog radnika.

Tužilja je tužbom podnetom 28.03.2017. godine tražila da sud utvrdi da je njen radni odnos zasnovan sa tuženim 09.04.2009. godine na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona, da poništi rešenje tuženog broj .. od 20.12.2016. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu, te da obaveže tuženog da je vrati na rad, na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima i da joj naknadi izgubljenu zaradu.

Pravilno su nižestepeni sudovi našli da je tužba tužilje u delu kojim je tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa broj .. od 20.12.2016. godine neblagovremena u smislu odredbe člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 , 32/13,75/14 ), kojom je propisan rok od 60 dana od dana prijema rešenja, odnosno saznanja za povredu prava za pokretanje spora protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog. Ovo stoga što je tužilja sporno rešenje o prestanku radnog odnosa od 20.12.2016. godine primila 21.12.2016. godine, a tužbu za njegov poništaj podnela 28.03.2017. godine, dakle po proteku propisanog roka.

Kada je u pitanju tužbeni zahtev tužilje da sud utvrdi da je radni odnos tužilje zasnovan 09.04.2009. godine na određeno vreme sa tuženim postao radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužba tužilje, i u tom delu, neblagovremena.

Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) koje su važile do 29.07.2014. godine kada su stupile na snagu izmene ovog zakona objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju – sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2); da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Prema pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja od 25.12.2012. godine, poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseci (osim zamene odsutnog radnika). Ako poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima, pa zaposleni radi duže od pet radnih dana, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme. Rok od 90 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, odnosno faktičkog prestanka radnog odnosa.

U ovom konkretnom slučaju tužilja je kog tuženog u periodu od 2007. godine do 22.12.2016. godine više puta bila angažovana da radi na određeno vreme, ali to njeno radno angažovanje nije trajalo neprekidno do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa već je imala prekide u radu, i to: od 31.07. do 27.09.2010. godine, od 28.08. do 08.10.2011. godine, od 09.09. do 22.10.2012. godine, od 13.10. do 02.12.2013. godine, od 26.06. do 28.08.2014. godine, kao i u periodu od 03.08. do 01.12.2015. godine. Kako tužilja nije podnela tužbu za utvrđenje da je 09.04.2009. godine njen radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme u roku od 90 dana od faktičkog prestanka radnog odnosa, nego je to učinila tek 28.03.2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je tužba tužilje i u ovom delu neblagovremeno podneta.

Vrhovni kasacioni sud ukazuje da tužba za utvrđenje propisana članom 194. ZPP, po pravilu, ne zastareva. Ali, odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu iz 2005. godine, koji se u ovom slučaju primenjuje kao lex specialis, bio je propisan rok za pokretanje radnog spora od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, a od 2014. godine to je rok od 60 dana. Rok od 90, odnosno 60 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu zbog toga što je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. U slučaju otpuštanja zaposlenog bez rešenja, rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava.

Imajući u vidu izloženo, tužba tužilje je i u delu kojim je tražila utvrđenje da je radni odnos tužilje zasnovan 09.04.2009. godine na određeno vreme sa tuženim postao radni odnos na neodređeno vreme po sili zakona trebala biti odbačena, a ne odbijena. Međutim, time što su tužbeni zahtev odbili nižestepeni sudovi nisu odlučili na štetu tužilje, pogotovu što je zbog nedostatka u kontinuitetu rada tužilje kod tuženog, na način kako propisuje Zakon o radu, takav tužbeni zahtev tužilje i neosnovan.

Pravilno su sudovi odbili i zahtev tužilje za vraćanje na rad i naknadu izgubljene zarade, jer izostanak pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, isključuje i osnovanost zahteva za njegovu reintegraciju, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić