Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u delu kojim je presuda prvostepenog suda potvrđena, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile, dana 01.12.2006. godine, ugovor o dugoročnom stambenom kreditu, kojim je banka odobrila tuženom, kao korisniku kredita, stambeni kredit u iznosu od 5.348.200,00 dinara, odnosno 68.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije za evro na dan puštanja kredita u tečaj, na rok otplate od 216 meseci i sa kamatnom stopom od 7,5% godišnje. Članom 4., ugovoreno je da se otplata glavnice i kamate vrši po anuitetnom principu, proporcionalnom metodom, tako da je u svakom anuitetu kamata obračunata na osnovicu duga, koja predstavlja ostatak glavnice po kreditu na dan dospelosti plaćanja. Odredbom člana 5. istog ugovora, predviđeno je da će banka obračunati i naplatiti interkalarnu kamatu od dana puštanja kredita u korišćenje do poslednjeg dana u mesecu, po iskorišćenju kredita i njenu naplatu izvršiti kroz naplatu anuiteta, svakog 05.-og u mesecu, u skladu sa planom otplate kredita koji je sastavni deo ovog ugovora. Shodno članu 10. tog ugovora, ako korisnik ne plati dospele obaveze u roku, banka će obračunavati zateznu kamatu u skladu sa Zakonom o visini stope zatezne kamate, odnosno saglasnu članu 277. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pravo banke na jednostrani raskid ugovora i naplatu celokupnog preostalog potraživanja, uz obavezu pismenog obaveštavanja korisnika kredita, predviđeno je odredbom člana 13. Ugovora za slučaj da, između ostalog, korisnik kredita ne plati dva uzastopna dospela anuiteta. Opomenom pred utuženje, banka je obavestila tuženog da je potraživanje po osnovu ugovora o dugoročnom stambenom kreditu dospelo sa stanjem na dan 09.06.2014. godine u iznosu od 8.283.271,56 dinara, od čega na ime glavnog duga iznos od 6.891.293,27 dinara, na ime redovne kamate iznos od 884.168,79 dinara, na ime zatezne kamate 506.668,50 dinara i na ime sudskih troškova iznos od 1.121,00 dinar, pa je pozvala tuženog da to potraživanje izmiri u roku od 8 dana od dana prijema opomene. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi, kao korisnik kredita, u periodu od 05.01.2007. godine do 15.10.2013. godine, delimično vršio otplate anuiteta tako što je od ukupnog iznosa glavnice odobrenog kredita od 68.000 evra otplatio 8.652,60 evra, na ime redovne kamate je otplatio 23.903,84 evra, na ime zakonske zatezne kamate 1.577,24 evra i na ime naknade banci 2.400,00 dinara. Ukupan dug tuženog po predmetnom ugovoru o stambenom kreditu od 01.12.2006. godine na dan 14.02.2018. godine iznosi 91.090,33 evra, što po srednjem kursu Narodne banke Srbije na taj dan iznosi 10.776.259,31 dinar, od čega glavnica iznosi 59.347,40 evra, u dinarskoj protivvrednosti 7.020.975,46 dinara (po srednjem kursu Narodne banke Srbije od 118,303 dinara za evro) i redovna kamata 7.438,62 evra (u dinarskoj protivvrednosti 880.011,06 dinara, po srednjem kursu Narodne banke Srbije od 118,303 dinara za evro), pa glavnica i redovna kamata iznose 66.786,02 evra ili u dinarskoj protivvrednosti 7.900.986,52 dinara.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi tuženog obavezali da tužiocu isplati iznos od 10.776.259,31 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 7.900.986,52 dinara, počev od 15.02.2018. godine do isplate, u smislu odredbe člana 124., 125. stav 1., 277., 399., 400. stav 3., 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom volje, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete.

Shodno odredbi člana 125.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni svoju obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu.

Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom, shodno odredbi člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbe o ništavosti odredbe ugovora kojima je predviđeno da će na kamatu, kad dospe za isplatu početi teći kamata, ako ne bude isplaćena, propisane odredbom člana 400. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ne odnose se na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija, shodno stavu 3. odredbe člana 400. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su, predmetnim ugovorom o dugoročnom stambenom kreditu od 01.12.2006. godine, ugovorile obavezu tuženog, kao korisnika kredita da, u skladu sa planom otplate kredita koji je sastavni deo tog ugovora, vrši isplatu anuiteta svakog 05.-og u mesecu, kao i pravo banke na jednostrani raskid ugovora i naplatu celokupnog preostalog potraživanja u slučaju da korisnik kredita ne plati dva uzastopna dospela anuiteta, što je ovde slučaj. U pisanom obaveštenju, opomeni pred utuženje, banka je tuženog obavestila o iznosu svog potraživanja i strukturi duga, koji je dospeo a nije izmiren pa je tuženi dužan da tužiocu isplati dospeli dug koji čini glavnica i ugovorena kamata u iznosu od 7.900.986,52 dinara, kao i obračunata zakonska zatezna kamata do dana veštačenja 14.02.2018. godine, u iznosu od 2.875.272,79 dinara, tako da je ukupno potraživanje banke prema tuženom 10.776.259,31 dinar. Na iznos od 7.900.986,52 dinara tuženi je dužan da tužiocu isplati i kamatu, počev od 15.02.2018. godine (nakon što je veštačenjem utvrđen iznos potraživanja banke) pa do isplate, u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da tužilac sa njim nije raskinuo ugovor, pošto to nigde nije izričito izjavio. Suprotno tome, tužilac je u opomeni pred utuženje od 11.06.2014. godine, tuženog obavestio, u svemu na način predviđen odredbom člana 13. predmetnog ugovora o dugoročnom stambenom kreditu od 01.12.2006. godine, o tome da je potraživanje banke, prema njemu, u celini dospelo, kao i o strukturi potraživanja. Pošto je isplata anuiteta svakog 05.-og u mesecu, od strane tuženog, kao korisnika kredita, bitan sastojak predmetnog ugovora, a tuženi nije ispunio obavezu u tom roku, sledi da je predmetni ugovor raskinut po samom zakonu, a tužilac je o toj činjenici tuženog obavestio gore navedenom opomenom pred utuženje. Zbog toga se neosnovano revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić