Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1 73/20 od 05.06.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog AA i Osnovnog javnog tužioca u Paraćinu i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Nenad Sadžaković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude, u odnosu na okrivljenog AA, a da u delu koji se odnosi na okrivljene BB i VV, utvrdi da je povređen zakon u njihovu korist.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog AA, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažnim presudama prekoračena optužba, odnosno da je u konkretnom slučaju povređen objektivni identitet optužbe i presude, na taj način što je sud iz činjeničnog opisa izreke osuđujućeg dela presude, koji se odnosi na okivljenog AA, izostavio deo opisa dat u tački 1. optužnog akta – „...da je oštećeni BB zamahnuo ka okrivljenom, koji je uspeo da eskivira udarac, odgurnuvši ga od sebe...“ i „...kada je BB ponovo nasrnuo na okrivljenog...“.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud, ocenjuje neosnovanim.

Shodno članu 420. stav 1. ZKP, sud nije povredio objektivni, a ni subjektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog, jer je deo izostavljenog opisa na koji branilac ukazuje u podnetom zahtevu, bio sadržan u optužbi protiv okrivljenih BB i VV, zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje u saizvršilaštvu iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, prema ovde okivljenom AA, za koje su u istom ovom predmetu okrivljeni BB i VV oslobođeni optužbe da su vršili nasilje prema okrivljenom AA, to izostavljanje navedenog opisa ponašanja BB prema okrivljenom AA, ne predstavlja prekoračenje optužbe, jer je okrivljeni AA suštinski oglašen krivim za identične radnje koje su mu na teret stavljene optužnim aktom javnog tužioca, dok je izostavljanjem navedenih delova iz optužnog akta, sud isti upodobio sa činjeničnim stanjem utvrđenim u toku postupka, na šta je sud i ovlašćen, a da tim pre ako se odlučne činjenice tiču drugog okrivljenog lica i njegovog postupanja kritičnom prilikom.

Kako, dakle, u konkretnom slučaju optužba nije prekoračena, jer se presuda odnosi na lice koje je optuženo i na delo koje je predmet optužbe u optužnom aktu javnog tužioca, budući da su bitna obeležja bića krivičnog dela ostala ista i u optužnom aktu i u izreci presude u delu koji se odnosi na okrivljenog AA, a činjenični opis je ostao u granicama činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je okrivljeni i oglašen krivim, to su po oceni ovoga suda neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da su nižestepene presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Osim navedenog, kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, obrazlažući navedenu povredu, branilac okrivljenog zapravo iznosi svoj stav da je okrivljeni AA u konkretnom slučaju postupao u nužnoj odbrani, čime suštinski, kao i ostalim navodima zahteva kojima polemiše sa utvrđenim činjeničnim stanjem u pravnosnažnim presudama, ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP).

Međutim, Vrhovni kasacioni sud se u ocenu ovih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti nije upuštao, obzirom da pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno povreda odredbe člana 440. ZKP, ne predstavlja zakonski razlog, zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić