Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2156/2018 od 26.12.2018. godine, stavom 1. izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 5270/14 od 04.07.2016. godine u stavu prvom izreke i obavezan tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu u iznosu od 154.405,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.07.2016. godine do isplate, kao i da mu isplaćuje mesečnu rentu u iznosu od 2.046,00 dinara svakog 05. u mesecu za prethodni mesec počev od 04.07.2016. godine do isplate, sve dok ne nastupe okolnosti od značaja za izmenu ili ukidanje prava na rentu, u roku od osam dana od dana prijema presude, dok je zahtev tužioca za naknadu štete u većem iznosu od dosuđenih 154.405,00 dinara do traženih 4.109.243,36 dinara, kao i zahtev za rentu u većem iznosu od dosuđenih 2.046.000,00 dinara do traženih 37.908,48 dinara mesečno odbijen kao neosnovan. Stavom 2. izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 284.682,00 dinara u roku od osam dana, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova u većem iznosu od dosuđenih 284.682,00 dinara do traženih 820.030,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao ... po struci bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme od oktobra 1988. godine. U početku je radio na održavanju ... . Od 1989. godine bio je raspoređen na poslove ... u pogonu u kome su se izrađivali proizvodi od plastičnih materijala, a u proizvodnom procesu bio je izložen isparenjima štetnih materija. Tužilac, kao i ostali zaposleni, kod tuženog svake godine su obavljali obavezni zdravstveni pregled na kojima je počev od 2001. do 2006. godine utvrđivano da kod tužioca postoje patološka stanja, između ostalog, i oštećenje jetre, ali da nema profesionalnog oboljenja i da je sposoban za rad na postojećem radnom mestu, iako su neka stanja utvrđena pregledima 1991, 1995. i 1999. godine. Usled ovakvih uzastopnih nalaza, tuženi je početkom 2007. godine dostavio predlog nadležnoj lekarskoj komisiji Fonda za zdravstveno osiguranje koja je isti usvojila i uputila tužioca u Institut za medicinu rada u Beogradu koji je u svojoj stručnoj ekspertizi (nalazu i mišljenju) od 27.06.2007. godine utvrdio da tužiočeva bolest nije na listi profesionalne bolesti. Nakon dobijene ekspertize, tuženi je rasporedio tužioca na drugo radno mesto na kome je radio do novembra 2009. godine, bez umanjenja plate, a nakon toga mu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom – kao tehnološki višak. Tužilac je naredne godine podneo zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju a filijala Republičkog fonda PIO je rešenjem od 03.06.2008. godine utvrdila da nema pravo na invalidsku penziju, ali i da je nesposoban za poslove koji zahtevaju teže fizičke napore ili emisiju otrovnih hemijskih isparenja. Veštak medicinske struke infektolog je veštačenjem utvrdio da je oštećenje tužiočeve jetre toksične etiologije, dok je veštačenjem specijaliste medicine rada utvrđeno da su hemijski agensi najverovatnije mogli doprineti pojavi i progresiji oštećenja jetre, a da je izričit nalaz moguć dobiti jedino biopsijom. Predloženo je veštačenje od strane Vojno-medicinske akademije, ali je prema izveštaju te ustanove utvrđeno da u slučaju tužioca biopsija ne bi bila svrsishodna zbog opšte poznatih opasnosti po zdravlje pacijenta kod primene te metode. Shodno tome, dalje je utvrđeno da kod tužioca postoji umanjenje radne sposobnosti u procentu 26,6% koji se odnosi na poslove elektromehaničara i pogonskog električara jer isti nije u mogućnosti da radi visinske i podovne poslove ...kao i prizemne poslove u toj struci koje je obavljao u klečećem položaju tela, a da kod istog postoji umanjenje opšte radne sposobnosti od 59,5%.

Pri tako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da postoji uzročnoposledična veza između profesionalnog oboljenja tužioca i njegovog umanjenja opšte radne sposobnosti. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je zarada tužioca za vreme nakon dobijanja otkaza iznosila mesečno 37.908,48 dinara u neto iznosu. Tužilac više nije mogao da nađe zaposlenje i isti se nalazi na evidenciji fonda za zapošljavanje.

Polazeći od člana 195. ZOO prvostepeni sud je našao da je umanjenje radne sposobnosti tužioca nastalo zbog loših uslova rada, te da je tuženi u obavezi da tužiocu isplaćuje štetu u vidu mesečne rente jer tužilac nije u mogućnosti zbog narušenog zdravlja da se zaposli i obavlja u potpunosti poslove za koje je kvalifikovan. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da tužilac trpi štetu zbog nemogućnosti ostvarivanja zarade u periodu od 17.11.2009. do 01.03.2016. godine i ta šteta čini ukupno iznos 2.771.271,86 dinara, a obračunata kamata do 01.03.2016. godine po mesečnim iznosima čini sumu od 1.337.971,50 dinara iz čega proizilazi da tužiocu na ime naknade materijalne štete tuženi treba da isplati iznos od 4.109.243,36 dinara, a da mu od 01.03.2016. godine treba da plaća mesečno rentu od 37.908,48 dinara.

Odlučujući o žalbi, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 154.405,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.07.2016. godine do isplate i da mu isplaćuje mesečnu rentu u iznosu od 2.046,00 dinara svakog 05. u mesecu za prethodni mesec počev od 04.07.2016. godine pa do isplate, sve dok ne nastupe okolnosti od značaja za izmenu ili ukidanje prava na rentu dok je zahtev tužioca u preostalom iznosu do traženih 4.109.243,36 dinara odbio kao neosnovan, kao i zahtev za rentu od dosuđenog iznosa do traženih 37.908,48 dinara. Shodno tome, preinačio je i odluku o troškovima postupka i visinu troškova umanjio sa 820.030,00 dinara na iznos od 284.682,00 dinara. Pri tome, drugostepeni sud je osnovanost tužbenog zahteva tužioca zasnovao na primeni člana 164. Zakona o radu, člana 188. ZOO, čl. 154. i 155. i 173. i 174. ZOO, kao i člana 4. tačka 3. Zakona o bezbednosti zdravlja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 101/05).

Obrazlažući navode u prilog svog pravnog stanovišta, drugostepeni sud ističe da naknadu štete tužiocu ne dosuđuje zbog smanjene ili izgubljene radne sposobnosti već zbog zarade koja je zbog toga izostala. Tužilac mora da svakog meseca kupuje lekove čija je cena na mesečnu nivou od 1.380,00 dinara. Dalje tužilac ima pravo po 333,00 dinara mesečno vezano za pripremu drva za ogrev, kao i za krečenje stana, što daje ukupno mesečnu rentu od 2.046,00 dinara, za ukupan iznos po tom osnovu do 04.07.2016. godine čini iznos od 154.405,00 dinara, pa je te iznose i dosudio. Dalje, drugostepeni sud nalazi da je tuženi rasporedio tužioca u toku 2009. godine na drugo radno mesto, tako da njegovi navodi o nesposobnosti za rad da radi i zarađuje protivreče činjenici da je takvim zdravstvenim stanjem tužilac u tom periodu radio puno radno vreme i ostvarivao standardni učinak. Stoga nema pravo na dospelu materijalnu štetu i buduća renta u traženim iznosima (kojima je tužbeni zahtev odbijen) već ima pravo na onu štetu koja je u direktnoj uzročnoposledičnoj vezi sa zadobijenim oboljenjem i njime uzrokovanoj radnoj sposobnosti, a na čiju visinu nije od uticaja činjenica da li je tužilac u radnom odnosu ili ne. Jer, šteta obuhvata uvećanje troškova života izazvane nemogučnošću da obavlja određene poslove usled bolesti, odnosno zadovoljavanja trajno povećane potrebe u smislu odredbe člana 195. stav 2. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo u onom delu kada je preinačio prvostepenu presudu i u celosti odbio tužbeni zahtev mimo iznosa dosuđenih odlukom drugostepenog suda vezano za naknadu materijalne štete i isplatu rente od 2016. godine. Naime, iz nalaza i mišljenja lekara medicine rada, jasno proizilazi da je kod tužioca nastupilo umanjenje opšte radne sposobnosti od 59,5%. Tužilac je proglašen tehnološkim viškom i nakon toga, iako je kod istoga nastupilo profesionalno oboljenje u vidu hronične upale jetre i ciroze, hipertenzije, hipertrigliceridemije i hiperholestoremije. Oboljenje je nastupilo kao posledica obavljanja poslova na radnom mestu kod tuženog. Zato shodno članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 54/09), članu 188. kao i čl. 173. i 174. ZOO tužilac osnovano temelji pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade, kao i pravo na buduću rentu. Veštačenja je utvrđeno da je visina zarade koju bi tužilac ostvarivao u neto iznosu od 37.908,48 dinara mesečno. Zato se prostom matematičkom operacijom može utvrditi da izgubljena zarada tužioca za period od 17.11.2009. do 01.03.2016. godine sa obračunatom kamatom čini iznos od 4.109.243,36 dinara. Kako je umanjenje opšte radne sposobnosti tužioca 59,5% tužiocu treba priznati od tog iznosa 59,5% što čini iznos od 2.443.214,00 dinara. Od tog iznosa treba odbiti iznos od 154.405,50 dinara što mu drugostepeni sud dosudio. Stoga tužiocu pripada iznos od 2.288.809,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.07.2016. godine. U pogledu mesečne rente, s obzirom da je isti zarađivao 37.908,48 dinara u neto iznosu, procenat od 59,5% čini iznos od 22.555,55 dinara. Od tog iznosa treba odbiti iznos od 2.046,00 dinara što mu je već dosuđeno presudom drugostepenog suda. Otuda tužiocu pripada mesečna renta od 20.509,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.07.2016. godine. Isplata će se vršiti svakog 05. u mesecu za prethodni mesec do isplate, sve dok ne nastupe okolnosti od značaja za izmenu ili ukidanje prava na rentu. Shodno tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepenu odluku bilo neophodno preinačiti i odlučiti kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

U pogledu troškova postupka, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužiocu pored iznosa od 284.682,00 dinara, treba priznati sledeće troškove i to: za stručni sastav revizije od 08.12.2016. godine iznos od 60.000,00 dinara, sudske takse za naznačenu reviziju 97.500,00 dinara, sudske takse za odluku po reviziji 97.500,00 dinara, sudske takse za ponovnu drugostepenu presudu 81.992,54 dinara, što čini ukupno iznos od 335.992,54 dinara, koliko je u reviziji i traženo, a na koje troškove tužilac ima pravo, shodno odredbi čl. 147. i 148. ZPP.

Odluku o troškovima ovog revizijskog postupka sud je doneo na osnovu člana 165. ZPP, a isti se odnose na stručni sastav revizije iznos od 60.000,00 dinara na ime takse za reviziju iznos od 97.500,00 dinara, na ime takse za odluku po reviziji iznos od 97.500,00 dinara, ukupno 255.000,00 dinara, a sve prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić