Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj. Iako tužena ima pravo na naknadu troškova obrade kredita, u ovoj parnici tužbeni zahtev je usvojen i utvrđeno da je ništava odredba ugovora o gotovinskom kreditu koji je zaključen 11.08.2016. godine između tužilje kao korisnika kredita i tužene banke u delu kojim je tužilja obavezana da plati 2% od iznosa odobrenog kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva koje je tužilja platila tuženoj u visini od 1.900,00 dinara. Tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi naknade za obradu kreditnog zahteva u navedenom procentu, kao i koji su to stvarni troškovi tužene za obradu kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje. Kako odluka o sporovima sa ovim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno od činjenice da li je tužena (na kojoj je teret dokazivanja) dokazala opravdanost, namenu i visinu troškova koji su od tužilje kao klijenta naplaćeni, to odluke u kojima je drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, a takođe nema potrebe ni za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa, pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a stavom 4. istog člana propisano je da se kao sporovi male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana. Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je 22.11.2018. godine, radi utvrđenja ništavosti dela ugovora o kreditu i isplate na ime sticanja bez osnova. Vrednost predmeta spora koja je određena u tužbi je 3.900,00 dinara.

Imajući u vidu da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da je reč o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, na osnovu člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić