U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Ćirić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde i Višeg suda u Pirotu, koga zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Nišu, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 7285/18 od 11.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 12.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 7285/18 od 11.06.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizjskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P 185/18 od 03.09.2018. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 185/18 od 07.03.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca te je obavezana tužena da tužiocu na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.09.2018. godine, kao dana presuđenja pa do konačne isplate, kao i da mu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 10.188,00 dinara. Stavom drugim izreke deo tužbenog zahteva tužioca za isplatu naknade nematerijalne štete od dosuđenog iznosa pa do traženih 3.000.000,00 dinara, kao i deo tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu od traženog do dosuđenog iznosa zakonske zatezne kamate počev od 22.06.2015. godine pa do isplate, odbija se kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 7285/18 od 11.06.2019. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Pirotu P 185/18 od 03.09.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 185/18 od 07.03.2019. godine i obavezana je tužena da tužiocu na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 180.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.09.2018. godine do konačne isplate, dok je za veći iznos od dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 3.000,000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.06.2015. godine, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 116.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, budući da u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propuštanja u primeni, niti do nepravilne primene bilo koje od odredaba procesnog zakona koje su bile ili mogle biti od uticaja na zakonitost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen istražni postupak pred Višim sudom u Pirotu zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnog dela iz člana 346. st. 1. i 2, poreska utaja iz člana 229. st. 3, falsifikovanje službene isprave iz člana 357. st. 1. i 2, zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1 i pranje novca iz člana 231. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela iz člana 78. Zakona o registraciji privrednih subjekata, u okviru kog postupka je tužiocu rešenjem istražnog sudije u Pirotu Kri broj 24/11 od 15.04.2011. godine određen pritvor, koji se ima računati počev od 15.04.2011. godine. Rešenjem Kv broj 54/11 od 13.05.2011. godine tužiocu je pritvor produžen za još dva meseca, najduže do 14.07.2011. godine. Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Pirotu Ki 15/11 od 19.05.2011. godine tužiocu je ukinut pritvor, a mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja boravišta. Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Pirotu Ki 15/11 od 23.03.2012. godine obustavljena je istraga protiv tužioca usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja, te ukinuta mera iz člana 136. stav. 1. stav 2. ZKP, a koja se odnosi na zabranu napuštanja mesta boravišta bez odobrenja istražnog sudije kao i obaveza javljanja dežurnoj službi PU Niš. Tokom dokaznog postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom, utvrđeno je da je tužilac zdravstveno teško podneo boravak u pritvoru i izolovanost, posebno kod činjenicnje da je u vreme lišenja slobode imao malo dete, staro tri meseca, o kom nije mogao da se stara, da je prekinuo kontakte sa svojom vanbračnom suprugom, te da nakon izlaska iz pritvora nije imao mogućnost redovnog viđanja deteta, koje živi sa majkom, da je došlo do prekida kontakta sa članovima porodice, kao i da je usled stresa počeo da konzumira alkohol i antidepresive. Razlozi zbog kojih je tužiocu određen pritvor je opasnost da utiče na saučesnike dela, kao i zbog težine samih krivičnih dela koja su mu stavljena na teret, te opasnosti od bekstva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a koje se činjenično stanje revizijskim navodima tužioca ne dovodi u sumnju, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev ceneći da je iznos od 50.000,00 dinara adekvatna satisfakcija tužiocu za duševne bolove koje je pretrpeo, uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, dok je u preostalom delu zahtev ocenjen kao neosnovan.

Prihvatajući u svemu činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda drugostepeni sud je konstatovao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima te je imajući u vidu sve utvrđene okolnosti, ukinuo prvostepenu odluku i obavezao tuženu da tužiocu na ime pretrpljene nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 180.000,00 dinara, dok je u preostalom delu, do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara pravilno odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretpljenih duševnih bolova zbog neosnovanog lišenja slobode ispalti iznos od 180.000,00 dinara, i pravilno preko dosuđenog a do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode utvrđuje se u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Naknada nematerijalne štete u skladu sa navedenom zakonskom odredbom ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede Ustavom zaštićenih prava i dobara, kakva su sloboda i prava ličnosti. Duševni bolovi zbog povrede slobode i prava ličnosti predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog, proistekle iz neosnovanog lišenja slobode. Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, težina i priroda krivičnog dela koje je oštećenom stavljeno na teret, ugled koji je oštećeni uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, životno doba oštećenog u vreme lišenja slobode, porodično stanje, zanimanje i druge činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova izazvanih lišenjem slobode.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade (priroda i težina krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret), vreme provedeno u pritvoru, posledice lišenja slobode na njegovo zdravstveno stanje, kao i posledice koje je lišenje slobode ostavilo na privatan život tužioca (prekid kontakta sa suprugom i detetom), odnos ljudi iz okruženja, a pre svega bliske porodice prema njemu posle pritvaranja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepenom odlukom pravilno odlučeno o visini pravične novčane naknade za ovaj vid nematerijalne štete i odbijen kao neosnovan zahtev preko dosuđenog iznosa od 180.000,00 dinara a do traženog iznosa od 3.000.000,00 dinara.

Imajući u vidu sve navedeno, bez uticaja su navodi revidenta kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, s obzirom da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio sve činjenice koje su odlučne za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva, zbog čega su bez uticaja navodi revidenta kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Stoga, prvilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je doneo odluku kao u izreci pobijane presude.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Primenom člana 165. stav 1. u vezi čl. 153. i 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odbio je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer nije uspeo u postupku.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić