U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ozren Ogrizović, advokat iz ..., protiv tužene Privredne komore Srbije, čiji je punomoćnik Jelena Paspalj, advokat iz ..., radi utvrđenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1691/19 od 13.09.2019. godine, u sednici veća održanoj 13.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1691/19 od 13.09.2019. godine u stavu prvom, drugom, trećem, petom i sedmom izreke, tako što se odbija žalba tužioca i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 51/19 od 26.02.2019. godine u stavu prvom, drugom, trećem i devetom izreke.

OBAVEZUJE SE tužilac AA iz ... da tuženoj Privrednoj komori Srbije naknadi troškove revizijskog postupka od 33.000,00 dinara, u roku od 8 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 51/19 od 26.02.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, zaključenih između parničnih stranaka ...2011. godine, ...2012. godine, ...2012. godine i ...2012. godine. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, u Službi za ..., na radnom mestu ..., počev od ...2011. godine, a stavom trećim i četvrtim izreke odbijen je i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da ga vrati na radno mesto ... (stav treći), kao i da se obaveže da sa tužiocem zaključi pisani ugovor o radu na neodređeno vreme (stav četvrti). Stavom petim, šestim sedmim i osmim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, zaključenih između parničnih stranaka ...2011. godine, ...2012. godine, ...2012. godine i ...2012. godine (stav peti), da se utvrdi da je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, počev od ...2013. godine (stav šesti), da se tužena obaveže da ga vrati na radno mesto ... (stav sedmi), kao i da se obaveže da sa tužiocem zaključi pisani ugovor o radu na neodređeno vreme (stav osmi). Stavom devetim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 187.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1691/19 od 13.09.2019. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 1691/19 od 16.10.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke, tako što je stavom prvim izreke utvrđeno da su ništavi ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, zaključeni između parničnih stranaka ...2011. godine, ...2012. godine, ...2012. godine i ...2012. godine, stavom drugim izreke utvrđeno da je tužilac zasnovao radni odnos kod tužene na neodređeno vreme, u Službi za ..., na radnom mestu …, počev od ...2011. godine, a stavom trećim izreke tužena je obavezana da ga vrati na radno mesto ... . Stavom četvrtim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da sa njim zaključi pisani ugovor o radu na neodređeno vreme i tužba je u tom delu odbačena. Stavom petim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu devetom izreke, pa je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 201.750,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom šestim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu petom, šestom, sedmom i osmom izreke, a stavom sedmim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovna pobijana odluka, tužilac je u periodu od 01.08.2011. do 31.12.2012. godine, radio kod tužene po četiri ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, koje je sa tuženom zaključio ...2011. godine, ...2012. godine, ...2012. godine i ...2012. godine. Ovim ugovorima bio je raspoređen u Službu za ..., i obavljao je poslove na radnom mestu ... i ... . Nakon 31.12.2012. godine, kada je istekao poslednji ugovor tužilac nije radio kod tužene do novembra 2013. godine, kada je zaključio ugovor o delu, na poslovima ... (poslovi sa ... koje izdaje komora), gde je radio do 31.01.2014. godine, od kada više ne radi kod tužene. Tužbu sa zahtevom za utvrđenje ništavosti zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i utvrđenja da je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, sa zahtevom i za vraćanje na rad, tužilac je podneo 08.07.2014. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da je tužilac tužbu sa zahtevom za utvrđenje da je zasnovao radni odnos kod tužene na neodređeno vreme, podneo po proteku prekluzivnog roka od 90 dana, propisanog članom 195. stav 2. Zakona o radu, s obzirom da mu rok za podnošenje tužbe teče od 31.12.2012. godine, kada mu je prestao radni odnos na poslovima na kojima je radio duže od 12 meseci, odnosno vremenski period koji bi vodio prerastanju iz radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, a da je tužbu sudu podneo 08.07.2014. godine, pa je njegov tužbeni zahtev u ovom delu odbijen. Kako je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev za utvrđenje da je kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, prvostepeni sud nalazi da tužilac nema pravni interes za tužbu sa zahtevom da se utvrdi da su ništavi ugovori zaključeni sa tuženom, o obavljanju privremenih i povremenih poslova, pa je i u tom delu odbijen tužbeni zahtev, kao neosnovan, kao i zahtev za vraćanje na rad.

Pobijanom pravnosnažnom odlukom, preinačena je prvostepena presuda i usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su ništavi predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 02.08.2011. godine i tuženi obavezan da ga vrati na rad, na radno mesto ... . Drugostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema mesta primeni roka iz člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu, te da se pravna valjanost spornih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova ima ceniti u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, pa se s obzirom na period koji je tužilac radio kod tužene na istim poslovima, ovi ugovori se ne mogu upodobiti ugovorima iz člana 197. Zakona o radu. Iz ovih razloga drugostepeni sud zaključuje da, kao takvi, ovi ugovori predstavljaju simulovane (očiglednom omaškom napisano disimulovane) ugovore, što ih čini ništavim u skladu sa odredbom člana 103. ZOO, posebno imajući u vidu i da je odredbom člana 13. ZOO zabranjeno vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Na ovaj način drugostepeni sud dalje nalazi da su ispunjeni i uslovi iz člana 106. ZOO, za konverziju spornih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova u ugovore o radu na neodređeno vreme, primenom pravila iz člana 30. stav 1. i člana 32. Zakona o radu, jer po svojoj sadržini imaju potrebne elemente ugovora o radu iz člana 33 istog Zakona.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijanom odlukom, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena odluka i usvojen tužbeni zahtev, s obzirom da se u konkretnom slučaju ne radi o obligacionom odnosu između parničnih stranaka, već o zaštiti prava tužioca iz radnog odnosa, pa se ima primeniti Zakon o radu, kao posebni zakon, koji reguliše radne odnose.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05, … 32/13, koji je bio na snazi u vreme zaključenja spornih ugovora), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju ovom odredbom predviđeni slučajevi, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Stavom 2. istog člana određeno je da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana. Primenom člana 197. stav 1. ovog Zakona, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i sa korisnikom starosne penzije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bez prekida radio kod tužene u periodu od 01.08.2011. do 31.12.2012. godine, po četiri zaključena ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, i to radi obavljanja istih poslova. Imajući u vidu da je tužilac u istoj kalendarskoj godini, odnosno i tokom 2011. i tokom 2012. godine, radio duže od 120 radnih dana, proizilazi da poslovi koje je tužilac obavljao kod tužene - ne predstavljaju ni privremene ni povremene poslove, već kod tužene postoji trajna potreba za njihovim obavljanjem. To znači da i ugovori koje su parnične stranke zaključile ...2011. godine, ...2012. godine, ...2012. godine i ...2012. godine, zaključeni suprotno odredbi člana 197. Zakona o radu, pa predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme, bez obzira što su imenovani kao ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Međutim, okolnost što su pobijani ugovori imenovani kao ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, iako radni odnos koji je tužilac zasnovao kod tužene po svom karakteru predstavlja radni odnos na određeno vreme, tako zaključene ugovore ne čini ništavim, pa je pravilno prvostepenom odlukom odbijen zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ovih ugovora.

Pravilno prvostepeni sud nalazi i da je tužba podneta po proteku zakonom propisanog roka iz člana 195 stav 2. Zakona o radu. Naime, odredbom člana 195. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana).

Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter odredbe o roku za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, propisanog članom 195. Zakona o radu, kao posebnog zakona, to se ovaj rok ima primeniti i kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa, odnosno za utvrđenje da je zaposlenom radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Dakle, rok za podnošenje tužbe je prekluzivan - materijalno-pravni, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na sudsku zaštitu, a sud je dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, tužilac je započeo rad kod tužene 01.08.2011. godine, i po četiri sporna zaključena ugovora, koji po svojoj prirodi predstavljaju ugovore o radu na određeno vreme, radio je neprekidno do 31.12.2011. godine. Dakle, suprotno odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu, radio je duže od 12. meseci, što znači da je u momentu prestanka radnog odnosa ispunjavao uslov za utvrđenje da mu je radni odnos prerastao u radni odnos na neodređeno vreme. Kako mu je umesto zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme - radni odnos prestao 31.12.2012. godine, to je toga dana imao i saznanje o povredi prava, pa mu od 31.12.2012. godine teče i rok od 90 dana za podnošenje tužbe sudu radi zaštite ovog svog prava iz radnog odnosa. Međutim, tužilac je tužbu sa zahtevom za utvrđenje da je zasnovao radni odnos kod tužene na neodređeno vreme podneo 08.07.2014. godine, iz čega proizilazi da pravilno prvostepeni sud zaključuje da je tužba podneta po proteku prekluzivnog roka propisanog članom 195. stav 2. Zakona o radu, od saznanja za eventualnu povredu prava.

U odsustvu pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je tužilac zasnivao radni odnos na neodređeno vreme, neosnovan je i zahtev za vraćanje na rad kod poslodavca, pa je pravilno prvostepenom odlukom odbijen tužbeni zahtev i u ovom delu, kao neosnovan.

Kako je drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava odlučio o žalbi tužioca i o osnovanosti tužbenog zahteva, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio pobijanu odluku i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen (osnovni) tužbeni zahtev, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, odnosno odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u visini od 33.000,00 dinara, na ime troškova za sastav revizije od strane advokata.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić