Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje su odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, propisane kao razlog za izjavljivanje revizije. Bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju revident u reviziji ukazuje, nije razlog za izjavljivanje revizije, shodno navedenoj odredbi Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.05.2006. godine do 31.03.2007. godine, kada mu je radni odnos kod tuženog prestao. Po osnovu ugovora o radu br. .., tužilac je kod tuženog obavljao poslove VKV zidar – tesar. Tuženi je sa inostranom firmom zaključio ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, na osnovu koga je svoje zaposlene upućivao na privremeni rad u inostranstvo radi izvođenja investicionih radova i pružanja usluga na gradilištima u Astani – Kazahstan. Na osnovu tog ugovora, tuženi je tužioca uputio na privremeni rad u Kazahstan, gde je on dana 29.06.2006. godine zadobio tešku telesnu povredu radeći na gradilištu, kada je prilikom betoniranja zida došlo do pucanja creva koje je tužioca oborilo sa visine od 5 metara. Kod tužioca je postojala potpuna nesposobnost za rad u vreme povrede, operacije i sprovođenja rehabilitacionog tretmana, u kom periodu je on bio na bolovanju. Nakon završetka bolovanja i lečenja, kod tužioca postoji potpuni gubitak radne sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je radio (zidar-tesar), a ograničena radna sposobnost za obavljanje teških fizičkih poslova, rad na visini i dubini, za obavljanje poslova koji zahtevaju nošenje i prenošenje tereta, za dugo stajanje i hodanje, kao i za poslove koji zahtevaju penjanje i silaženje stepenicama, te za sve vrste poslova koji zahtevaju očuvanu funkciju obe ruke. Umanjenje njegove radne sposobnosti, procentualno iznosi 60%. U periodu od 01.04.2007. godine do 03.05.2009. godine, tužilac je bio na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i bio je korisnik novčane naknade po osnovu nezaposlenosti, nakon čega je ostvario pravo na srazmerni deo starosne penzije. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac pretrpeo štetu zbog smanjene radne sposobnosti za period od 01.04.2007. godine do 01.05.2009. godine u iznosu od 543.150,00 dinara, a za period od 01.05.2009. godine do 01.10.2011. godine u iznosu od 756.064,80 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravo na naknadu štete, kako obične, tako i izmakle koristi, u smislu odredbe člana 189.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 106.stav 5. Zakona o radnim odnosima, čija visina je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka, pošto kod njega postoji potpuni gubitak radne sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je radio, pri čemu tužilac ima i umanjenje opšte radne sposobnosti u procentu od 60%.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan, u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05...32/13), odredbe člana 154. stav 1. i 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 2, 31. stav 1, 3. i 4. i 67. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (''Službeni glasnik RS'' br. 36/2009...38/2015). Po nalaženju drugostepenog suda, ne postoji direktna uzročno- posledična veza između povređivanja tužioca i nastalog umanjenja njegove radne sposobnosti sa jedne strane, prestanka radnog odnosa kod tuženog i ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, te kasnije i odlaska u starosnu penziju, sa druge strane. Naime, tužilac nije dokazao da je do prestanka njegovog radnog odnosa i ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti došlo zbog povređivanja i delimičnog gubitka radne sposobnosti, posebno pri činjenici da on nije ostvario pravo na invalidsku već na starosnu penziju, po proteku određenog perioda u kom je primao novčanu naknadu kao nezaposleno lice, a to su lica sposobna za rad koja aktivno traže zaposlenje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno, pobijanom odlukom, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, primenom pravila o teretu dokazivanja, u smislu odredbe člana 228. i 231. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Poslodavac je dužan da zaposlenom naknadi štetu koju je pretrpeo povredom na radu ili u vezi sa radom, shodno odredbi člana 164. Zakona o radu.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. U smislu stava 3.te odredbe Zakona, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta), shodno odredbi člana 155. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao dana 31.03.2007. godine, pa je od 01.04.2007. godine do 01.05.2009. godine bio na evidenciji nezaposlenih lica i primao novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti, nakon čega je ostvario pravo na starosnu penziju. Tužilac je bio dužan da dokaže da mu je radni odnos kod tuženog prestao zbog delimičnog gubitka njegove radne sposobnosti, kao posledica predmetne povrede, kao i da iz istog razloga, nije bio u mogućnosti da nađe drugo zaposlenje, a to nije dokazao.

Tužilac u reviziji ukazuje da je njegova radna sposobnost umanjena 60%, kao posledica povrede na radu za koju je tuženi odgovoran. Međutim, to nije dovoljno za obavezivanje tužene da mu naknadi iznose utvrđene veštačenjem. Kod tužioca postoji preostala radna sposobnost, što znači da je on imao mogućnost da radi i stiče zaradu. Materijalna šteta se ne pretpostavlja nego se dokazuje, a tužilac nije dokazao da je tuženi odgovoran za to što tužilac nije radio nakon 01.04.2007. godine. Zbog toga, tužilac neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić