Protiv drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408 i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 .... 87/18) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom, a zbog bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom opisno ukazuje, revizija se ne može podneti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju koje je u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, parnične stranke su dana 02.12.2008. godine, zaključile ugovor o dugoročnom stambenom kreditu, gde je članom 7. stav 1. tačka 5. bilo predviđeno da se korisnik obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje plati banci naknadu u iznosu od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan uplate, na ime naknade za obradu kreditnog zahteva kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Članom 7. stav 1. tačka 6. ugovora ugovoreno je da se korisnik obavezuje da pre puštanja kredita u korišćenje plati banci naknadu od 4,25% od iznosa odobrenog kredita, na ime premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. U Osnovnim podacima o kreditu i Pregledu bitnih elemenata otplate kredita, koje su potpisali tužilja i ovlašćeno lice banke dana 26.12.2008. godine, kao podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope navedeni su iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa godišnja, efektivna godišnja kamatna stopa, ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u apsolutnom iznosu od 412.849,70 dinara, i definisan je iznos mesečnih anuiteta. U podacima koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope, navedeni su troškovi procene vrednosti nepokretnosti, premija osiguranja 78.198,00 dinara, troškovi upisa u registar nedležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišne knjige, troškovi kreditnog biroa, i ostali troškovi u iznosu od 39.232,50 dinara. U polisi osiguranja Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita od 13.12.2012. godine, kao osiguranik je navedena tužena banka, a kao podaci o osiguranom kreditu navedeni su broj ugovora o kreditu tužilje kao korisnika, iznos kredita, učešće, rok otplate, kao i podaci o nekretnini nad kojom je konstituisana hipoteka. Navedeno je da premija osiguranja iznosi 4.165 evra, odnosno dinarska protivvrednost od 387.632,28 dinara po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate. Ugovorom o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita, zaključenim između Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita i tužene banke dana 11.07.2007. godine, navedeno je da se tim ugovorom regulišu uslovi pod kojima korporacija osigurava kredite, kao i naplata banke od korporacije u slučaju nastupanja osiguranog slučaja, kontrola namenskog korišćenja kredita osiguranih kod korporacije, plaćanje premije osiguranja i sva druga pitanja od značaja za ugovorni odnos banke i korporacije. Dana 26.12.2008. godine tužilja je uplatila tuženoj banci iznos od 376.814,13 dinara na ime premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, kao i iznos od 2.644,00 dinara na ime naknade za obradu zahteva za istu korporaciju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena, tako što je utvrđeno da su ništave odredbe člana 7. stav 1. tač. 5. i 6. Ugovora o dugoročnom stambenom kreditu zaključenog među parničnim strankama 02.12.2008. godine i kada je tužena obavezana da tužilji isplati dosuđene iznose na ime sticanja bez osnova.

Odredbom člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ 107/05, 91/10) propisano je da centralna banka može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Odlukom NBS o jedinstvenom načinu obračuna i iskazivanja efektivne kamatne stope na kredite i depozite („Službeni glasnik RS“ 11/2005, 108/2005), koja je važila na dan zaključenja ugovora o kreditu, propisano je u tački 5. da ponuda banke koja se odnosi na kredite, odnosno depozite, sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope. U podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope spadaju visina nominalne kamatne stope na kredit, odnosno depozit, iznos naknada i provizije koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, i iznos naknada i provizija poznatih na dan obračuna, koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o kreditu. Kao podaci koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope, spadaju kriterijumi za revalorizaciju i indeksiranje kredita, podatak o stranoj valuti kojom se kredit indeksira i drugi kriterijumi za revalorizaciju i indeksiranje kredita, odnosno depozita, kao i troškovi koji nisu poznati na dan obračuna, a mogu nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, odnosno depozitu. Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji je kasnije stupio na snagu, u čl. 2., 11. i 21. bliže je definisana efektivna kamatna stopa.

U konkretnom slučaju, među parničnim strankama nije bilo sporno da su troškovi naknade za obradu kreditnog zahteva kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita u iznosu od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i naknada od 4,25% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod ove korporacije, već sadržani u efektivnoj kamatnoj stopi. Budući da ovi troškovi nisu jasno iskazani niti definisani kako u Osnovnim podacima o kreditu, tako ni u Pregledu bitnih elemenata otplate kredita, nije precizirano na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva i premija osiguranja, niti zašto se trošak premije iskazuje u procentualnom iznosu za iznos odobrenog kredita, bez bližeg određenja strukture tih troškova, te da struktura ovih troškova korisniku kredita nije bila poznata u vreme zaključenja ugovora, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je takvim ugovaranjem banka postupila suprotno načelima ravnopravnosti ugovornih strana i jednake vrednosti uzajamnih davanja iz čl. 11. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, te da su sporne ugovorne odredbe suprotne članu 1065. ZOO, iz koga proizilazi da nema osnova da banka posebno i dodatno naplaćuje još jedan vid svoje usluge, označavajući ga kao trošak obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja, jer sve svoje usluge naplaćuje kroz ugovorenu kamatu na dati iznos kredita. Ugovorne strane u ugovorima za osiguranje kredita su Nacionalna korporacija i poslovne banke, u skladu sa odredbama Pravila poslovanja Nacionalne korporacije od 12.02.2004. godine, kojima je izričito propisano da su banke i druge finansijske organizacije te koje na ime osiguranja kredita plaćaju premiju osiguranja Nacionalnoj korporaciji, u visini utvrđenoj odlukom Upravnog odbora, u zavisnosti od predhodne odluke po podnetom zahtevu banke za osiguranje određenog kredita (član 20. stav 1.). Iz iznetog proizilazi da i u pogledu ove vrste naknade, koja je ugovorom o kreditu preneta na korisnika, ovde tužilju, ponuda za zaključenje ugovora morala je sadržati nedvosmislene podatke na osnovu kojih je korisnik kredita mogao jasno zaključiti čija je obaveza plaćanja ove naknade, i o pogodnostima u vezi sa preuzimanjem na sebe obaveze plaćanja ove premije, koju je u stvari dužna da plati tužena banka.

S obzirom da je utvrđeno da su navedeni troškovi obrade kreditnog zahteva i premije osiguranja bili uključeni u efektivnu kamatnu stopu i da su od tužilje kao korisnika kredita dodatno naplaćeni pre puštanja kredita u korišćenje, to je tužena pravilno obavezana da tužilji isplati dosuđene iznose na ime sticanja bez osnova, u smislu člana 210. ZOO.

Revizijom tužene neosnovano se ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno protumačen pravni stav usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine. Suprotno ovim revizijskih navodima, prema ovom pravnom stavu troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita, ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Revizijom se takođe neosnovano ukazuje na pogrešno tumačenje odredaba člana 453. ZOO od strane drugostepenog suda, koji je pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju ne radi o preuzimanju ispunjenja u smislu ove zakonske odredbe.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić