Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 5523/2016 od 31.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 46/16 od 04.04.2016. godine, u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 46/16 od 04.04.2016. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je on vlasnik stana br. .., u ... br..., na .. spratu, po strukturi petosoban, površine 179,56 m2, koji se nalazi u stambeno- poslovnoj zgradi izgrađenoj na kp br. .., upisanoj kod Službe za katastar nepokretnosti ..., u LN br. .., K.O. ..., kao zgrada broj .., privremeno oduzet na osnovu rešenja Poi br.5/10 od 10.02.2010. godine, Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, istražni sudija, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke, navedene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 162.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja pobijane presude 04.04.2016. godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara, Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona pred drugostepenim sudom, koje bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke, a na koje revident neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje, istražni sudija, je rešenjem Poi br.5/10 od 10.02.2010. godine, usvojio zahtev za privremeno oduzimanje imovine od vlasnika – okrivljenog BB, kome je, tim rešenjem, između ostalog privremeno oduzet stan broj .., u ..., u ulici ... br. .., na .. spratu, po strukturi petosoban, površine 179,56 m2, postojeći na kp br. .. vanknjižno vlasništvo. U obrazloženju tog rešenja, navedeno je i to: da se pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, pod brojem Ki P br.39/9, protiv okrivljenog BB, počev od 09.12.2009. godine, vodi istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. KZ, i neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. KZ; da nisu pruženi nikakvi dokazi o visini zakonitih prihoda vlasnika – okrivljenog BB, te trećih lica, među kojima je i VV, vanbračna supruga okrivljenog. Tužilac je, sa BB, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, overen od strane Opštinskog suda u Novom Sadu dana 13.11.2009. godine, pod brojem Ov1 ../2009, koji za predmet ima petosobni stan br. .., površine 179,56 m2, a koji je BB stekao na osnovu kupoprodajnog ugovora od prethodnog vlasnika „Energoprojekt – Visokogradnja“ A.D. iz Beograda, po ugovoru overenom pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem III Ov ../2007 od 31.05.2007. godine i aneksa tog ugovora, overenog pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem III Ov ../2007 od 31.05.2007. godine. U tom ugovoru navedeno je da je kupac u posed opisane nepokretnosti stupio dana 15.01.2009. godine, od kada stan nesmetano koristi za svoje potrebe, ali da zbog objektivnih okolnosti, boravka i rada u inostranstvu, nije bio u mogućnosti „ranije osnažiti ovaj pravni posao“. Tužilac je inače ujak VV, vanbračne supruge BB, koji tvrdi da je vlasnik predmetnog stana kao i novčanog iznosa od 15.000 evra, koji je bio u sefu u tom stanu, tako što je stan ostavio na čuvanje svojoj sestrični VV, a novac joj je dao radi podmirenja troškova stanovanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac vlasnik predmetnog stana za koji je, na osnovu zaključenog kupoprodajnog ugovora, isplatio kupoprodajnu cenu i ušao u posed stana, dok je odbio tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva na novčanom iznosu od 15.000 evra, za činidbu, predaju u nesmetanu državinu predmetnog stana i za naknadu štete na ime izgubljene koristi zbog nemogućnosti izdavanja predmetnog stana, jer je zaključio da tužena nije pasivno legitimisana u odnosu na te tužbene zahteve tužioca, pošto je predmetni stan predat Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom, koja ima svojstvo pravnog lica.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda o nepostojanju pasivne legitimacije tužene u odnosu na tužbeni zahtev tužioca za činidbu i naknadu štete, dok je u odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje prava vlasništva tužioca na oduzetom novčanom iznosu od 15.000 evra zaključio da je isti preuranjen i iz tog razloga potvrdio prvostepenu presudu. Prvostepenu presudu, drugostepeni sud je, pobijanom presudom, preinačio odbijanjem tužbenog zahteva tužioca za utvrđenje prava vlasništva na predmetnom stanu, jer je zaključio da je i taj tužbeni zahtev tužioca, takođe, preuranjen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su tužbeni zahtevi tužioca za utvrđenje, činidbu i naknadu štete neosnovani.

Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl. glasnik RS“, br.97/2008), koji je važio u vreme kada su oduzeti predmetni novac i stan, u odredbi člana 3. propisao je značenje pojedinih izraza koji su u tom Zakonu upotrebljeni, tako što se, u tački 6., trećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela, dok se, u smislu odredbe člana 7. vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice. Privremeno oduzimanje imovine, propisano je u odredbi člana 21. navedenog Zakona, tako što o zahtevu javnog tužioca za privremeno oduzimanje imovine, u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres, shodno stavu trećem te odredbe Zakona. Trajno oduzimanje imovine propisano je u odredbama člana 28-36 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, tako što je odredbom člana 33. stav 3. tog Zakona, propisano da ako je zahtev usmeren na imovinu pravnog sledbenika ili trećeg lica, javni tužilac iznosi dokaze da je pravni sledbenik nasledio imovinu proisteklu iz krivičnog dela, odnosno da je imovina preneta na treće lice bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti, u cilju osujećenja oduzimanja. Nakon toga, pravni sledbenik ili treće lice i njegov punomoćni osporavaju navode javnog tužioca.

U konkretnom slučaju, radi se o privremenom oduzimanju imovine u postupku koji je u toku i koji se sprovodi na zakonom propisani način od strane nadležnog organa, zbog čega su svi tužbeni zahtevi tužioca preuranjeni.

Tužilac u reviziji ukazuje da predmetni stan, koji je privremeno oduzet okrivljenom BB, nije vlasništvo okrivljenog nego je vlasništvo tužioca. Međutim, vlasnikom se, shodno citiranoj odredbi člana 3. tačka 7. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, smatra pored okrivljenog, takođe i svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice. Tužilac je, u konkretnom slučaju, treće lice, a to je ono fizičko lice na koje je preneta imovina za koju postoji, u ovom slučaju, osnovana sumnja, da je proistekla iz krivičnog dela, a shodno tački 6. odredbe člana 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. U toj situaciji, tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje njegovog prava vlasništva na predmetnom stanu, u odnosu na Republiku Srbiju, je neosnovan imajući u vidu da je on treće lice u odnosu na koje je, kao eventualnog vlasnika predmetnog stana, Zakonom o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, propisana mogućnost oduzimanja imovine za koju se osnovano sumnja da je proistekla iz krivičnog dela ( što je ovde slučaj).

U reviziji tužilac takođe ukazuje da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da tužena nije pasivno legitimisana za činidbu i naknadu štete, imajući u vidu da Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom predmetni stan drži u ime i za račun tužene, preko koje tužena, na njemu, ima posebnu državinu. Ta činjenica međutim, nije od uticaja na odlučivanje pošto se ovde radi o privremenom oduzimanju imovine u vezi sa krivičnim postupkom koji je u toku, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da su tužbeni zahtevi tužioca neosnovani. Iz istog razloga je neosnovano i ukazivanje tužioca na nadležnost parničnog suda za postupanje u parnicama radi naknade štete zbog nepravilnog i nezakonitog postupanja svih državnih organa, pošto se, u konkretnom slučaju, tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, u smislu odredbe člana 172. stav 1. ZOO, odnosi na deo postupka, koji je u toku. S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić