Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1604/18 od 06.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane žalbe tužioca i tužene Republike Srbije i potvrđena prvostepna presuda u stavu prvom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke i obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu na ime naknade štete isplati još 462.000,00 dinara sa kamatom od 20.06.2017. godine do isplate, a odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu na ime naknade materijalne štete isplati još 469.000,00 dinara, sa kamatom od 20.06.2017. godine do isplate i obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocu na ime troškova postupka plati 130.996,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, u odnosu na preinačujuću odluku u usvajajućem delu i istovremeno izjavila i posebnu reviziju na osnovu člana 404. stav 1. ZPP u odnosu na potvrđujuću odluku, u usvajajućem delu.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18) i utvrdio da revizija tužene Republike Srbije nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 14.05.2015. godine došlo do elementarne nepogode, koja je nanela štetu na zasadima voća tužioca, na površini od 77 ari, koje se nalaze na teritorji Opštine Ivanjica. Navedenog dana nije delovala protivgradna zaštita sa protivgradnih stanica na teritoriji Opštine Ivanjica, jer nije bilo raketa, a nisu angažovani ni radnci koji bi ispalili protivgradne rakete radarskih centara koji se nalaze u susednoj opštini, u Sjenici, u kojoj je bio stacioniran izvestan broj protivgradnih raketa. Radarski centar u Sjenici deluje pod nadzorom Republičkog hidrometereološkog zavoda Srbije. Sezona odbrane od grada traje od 15. aprila do 15. oktobra. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je da je visina štete 1.540.000,00 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu plati na ime naknade materijalne štete 587.800,00 dinara, sa kamatom od 20.06.2017. godine, primenom člana 154, 155, 172 i 192. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da je tužena Repubika Srbija pasivno legitimisana i u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo i utvrdio da je doprinos tužioca nastanku štete 60%.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene Republike Srbije, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen zahtev tužioca, a delimično potvrdio, delimično preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezana tužena Republika Srbija, tako što je obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati još 462.000,00 dinara, sa kamatom od 20.06.2017. godine. Drugostepeni sud je smatrao da je pravostepeni sud pravilno utvrdio da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo i da je ista u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu, ali da prvostepeni sud nije pravilno cenio doprinos tužioca nastanku štete i s tim u vezi utvrdio da je doprinos tužioca nastanku štete 30%, pa kako je utvrđeno da je visina štete koju je tužilac pretrpeo 1.540.000,00 dinara, da je tužiocu na ime pomoći zbog štete koju je pretrpeo isplaćeno 28.200,00 dinara, obavezao tuženu Republiku Srbiju da pored dosuđenog iznosa isplati još 462.000,00 dinara sa kamatom, primenom člana 154, 155, 172. i 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilno nižestepeni sudovi utvrdili da je tužena Repbulika Srbija pasivno legitimisana i da je u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je pretrpeo usled elementarne nepogode.

Zakonom o ministarstvima („Službeni glasnik RS“ br. 44/14), određeno je da su poslovi protivgradne zaštite u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova i obavljaju se preko Sektora za vanredne situacije. Iako sezona odbrane od grada u Republici Srbiji počinje 15. aprila, a završava se 15. oktobra, organ tužene je 14.05.2015. godine, u uslovima postojanja gradonosnih oblaka i opasnosti od grada, propustio da strelcima naredi da dejstvuju u cilju zaštite materijalnih dobara stanovništva Opštine Ivanjica, zbog čega odgovara za štetu, koja je tužiocu naneta. Osim toga, pojava gradonosnih oblaka se u metereološkom smislu može predvideti i preduzimanjem odgovarajućih mera šteta bi se u pretežnom delu mogla spreči, zbog čega, suprotno navodima revizije, grad ne predstavlja višu silu da bi tužena Republika Srbija, u smislu člana 177. Zakona o obligacionim odnosima bila oslobođena od odgovornosti.

Neosnovano se revizijom ukazuje da nisu ispunjeni uslovi iz Zakona o vanrednim situacijama, za postojanje odgovornosti tužene. Naime, u smislu člana 8. stav 1. tačka 3. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 111/09, 92/11, 93/12), grad predstavlja elementarnu nepogodu, a u skladu sa članom 4. stavom 1. tačkom 1) istog zakona, subjekti sistema zaštite i spasavanja su i državni organi. Članom 5. stavom 1. tačkom a), istog zakona, utvrđeno je načelo prava na zaštitu, kojim je utvrđeno da svako ima pravo na zaštitu od nesreća i katastrofa prouzrokovanih elementarnim nepogodama, a tačkom g) istog člana utvrđeno je načelo preventivne zaštite, po kome organi državne uprave, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave i druga pravna lica, prilikom obezbeđenja zaštite od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, prioritetno sprovode preventivne mere zaštite u skladu sa savojim nadležnostima. Nadležnosti ovih organa utvrđene su istim zakonom, tako je članom 11. stavom 1. tačkom 5) utvrđena nadležnosti MUP RS, koji, između ostalog, koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiaranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja, da organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, radnog upoznavanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije, a članom 11. tačkom 8) da priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredbi podrazumeva da Republika Srbija kod nadležnog sektora MUP vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u slučaju vanrednih situacija i elementarnih nepogoda (gradonosni oblaci), stoga u slučaju štete nastale ovim štetnim događajima, tužena Republika Srbija je odgovorna i u obavezi da istu naknadi oštećenima, primenom člana 35. Ustava RS i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i citiranim pravilima i načelima Zakona o vanrednim situacijama.

Revizijom se ukazuje da je odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“ br. 122/07) određeno da opština organizuje zaštitu od elementarnih nepogoda, pa bi za prouzrokovanu štetu nastalu dejstvom elemntarnih nepogoda mogla odgovarati i opština. Navodi su neosnovani, s obzirom da se radi o šteti za koju odgovara više lica i da je u pitanju njihova solidarna odgovornost u smislu člana 206. Zakona o obligacionim odnosima, u kom slučaju, oštećni ima pravo izbora od koga će zahtevati ispunjenje, što je tužilac i učinio podnošenjem tužbi u ovoj pravnoj stvari i protiv tužene Republike Srbije i protiv tužene Opštine Ivanjica, međutim u odnosu na tuženu Opštinu Ivanjica zahtev je pravnosnažno odbijen.

Sa napred navedenih razloga, pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je tužena Republika Srbija pasivno legitimisana i u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu na poljoprivrednim kulturama, usled dejstva elementarne nepogode izazvane gradom i olujnim vetrom.

U toku postupka tužena je ukazivala na postojanje doprinosa tužioca nastaloj šteti, jer pored protivgradnih raketa postoje drugi, savremeniji i efikasnij načini odbrane od grada koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač, pa je drugostepeni sud ceneđi istaknuti prigovor podeljene odgovornosti, pravilno smatrao da je isti osnovan, s tim što je smatrao da je doprinos tužioca nastanku štete manji od onog koji je utvrdio prvostepeni sud, te s tim u vezi pravilno utvrdio visinu naknade ovog vida materijalne štete.

Sa napred navedenih razloga, a na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je cenio uslove za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene Republike Srbije izjavljenoj u odnosu na potvrđujući deo pobijane drugostepene odluke u smislu člana 404. ZPP i zaključio, shodno napred navedenom, da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, da bi se u ovom slučaju dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tužene Republike Srbije u navedenom delu.

Revizija tužene Republike Srbije protiv navedene drugostepene odluke kojom je potvrđena prvostepena presuda nije dozvoljena, saglasno članu 403. stav 3. ZPP, jer vrednost predmeta spora pobijanog dela od 587.800,00 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (11.02.2016. godine).

Stoga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu prvom i drugom izreke.

S obzirom da troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni i neophodni, to je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca na naknadu troškova odgovora na reviziju, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić