Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom shodno članu 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane odredbe zakona Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj.

Predmet spora je isplata preostalog dela kupoprodajne cene na ime kupovine malih kućnih aparata, koje je tužena kupila od tužioca preko trgovinskog zastupnika. Tužena je bila upoznata da je prodavac aparata tužilac, a ne trgovinski zastupnik, budući da je isto proizlazilo iz sadržine porudžbenice koju je potpisala. Deo cene tužena je platila neposredno trgovinskom zastupniku tužioca, koji je u to vreme bio ovlašćen za prijem rate. Međutim, kako je ugovor o trgovinskom zastupanju između tužioca i zastupnika prestao, to je prestalo i ovlašćenje agenta za prijem dela cene. Tužilac je zato pozvao tuženu da preostali deo cene isplati na njegov tekući račun. Tužena je i pored obaveštenja tužioca preostali deo cene platila ranijem trgovinskom agentu. Kod izloženog, drugostepeni sud je primenom člana 262. stav 1. i 516. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da plati tužiocu iznos od 3.580,00 dinara, nalazeći da njena obaveza isplate cene nije izmirena u celosti. Izloženo obrazloženje prihvata i revizijski sud. Pravnosnažne presude na koje se tužena poziva donete su u sporovima sa drugačijim činjeničnom osnovnom, pa ne mogu biti relevantne sa aspekta usaglašavanja sudske prakse. Takođe, revizijski sud nalazi da u konkretnoj parnici ne postoje pitanja od opšteg interesa ili pitanja u interesu ravnopravnosti građana koja bi trebalo razmotriti. Nema ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužene u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da nije dozvoljena.

Predmetni parnični postupak ima karakter parnice o sporu male vrednosti u smislu člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ovo stoga što vrednost predmeta spora od 3.580,00 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000,00 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. U sporovima male vrednosti revizija protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena, shodno odredbi člana 479. stav 6. tog zakona.

Pri tom, odredba člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena ukoliko je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, ne primenjuje se u sporovima male vrednosti.

Shodno navedenom, primenom člana 413. istog zakona odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Odluka iz stava trećeg izreke doneta je primenom člana 154. Zakona o parničnom postupku. Tužilac nema pravo na troškove odgovora na reviziju jer se ne radi o radnji nužnoj za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić