Tuženi su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju kojom pobijaju drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženih. Tužilac ističe neblagovremenost revizije. Međutim, tuženi su reviziju podneli najpre telegrafskim putem 05.06.2020. godine, a zatim urednim podneskom od 08. juna 2020. godine, u skladu sa odredbama člana 107. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/2004 i 111/2009) po kome se sprovodi ovaj postupak, što je u odnosu na datum prijema drugostepene presude od strane punomoćnika tuženih, 18.05.2020. godine, blagovremeno podneta revizija, u roku propisanom odredbama člana 394. stav 1. istog zakona. U preostalom, tužilac u odgovoru na reviziju predlaže da sud odbije reviziju kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 399. Zakona o parničnom postupku i odlučio da revizija nije osnovana.

Postupak je pokrenut tužbom od 06.10.2006. godine kojom je tužilac postavio zahtev za istupanje iz privrednih društava, ovde tuženih i zahtev za isplatu tržišne vrednosti njegovih udela. Presudom Privrednog suda u Beogradu P 279/10 od 21.04.2010. godine utvrđeno je pravo tužioca da istupi iz privrednih društava, ovde tuženih, u kom delu je navedena presuda potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 13164/10 od 11.05.2011. godine. Presudom Privrednog suda u Beogradu P 291/14 od 16.09.2019. godine je u ponovnom postupku odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu tržišne vrednosti udela tužioca u tuženim društvima. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke, Privrednog društva FINEKS DOO Beograd, utvrđena je tržišna vrednost udela tužioca od 25,83% u prvotuženom društvu od 116.901.137,00 dinara na dan 06.10.2006. godine, a na dan 11.05.2011. godine u iznosu od 38.677.605,18 dinara, te tržišna vrednost udela tužioca od 30% u drugotuženom društvu na dan 06.10.2006. godine u iznosu od 53.432.868,96 dinara, a na dan 11.05.2011. godine u iznosu od 12.501.766,92 dinara.

Primenom člana 178. stav 1. i člana 180. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ br 125/04) sudovi su zaključili da tužilac ima pravo na naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka svojstva člana društva, da je tužiocu prestalo svojstvo člana društva istupanjem, a da je izjavu o istupanju dao podnošenjem tužbe u ovom postupku, te da ima pravo na isplatu tržišne vrednosti udela na dan podnošenja tužbe 06.10.2006. godine. Tužilac je podnošenjem tužbe u ovom postupku saopštio tuženima nameru da istupi iz društva, iz razloga čija opravdanost je utvrđena presudom Privrednog suda u Beogradu P 279/10 od 21.04.2010. godine, potvrđenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž1 3164/10 od 11.05.2011. godine. Za dospelost obaveze za isplatu tržišne vrednosti udela tužioca u tuženim društvima sudovi uzimaju dan pravnosnažnosti odluke kojom je utvrđena opravdanost razloga za istupanje. Prema stavu nižestepenih sudova, vrednost udela tužioca je utvrđena saglasno članu 13. stav 12. Zakona o privrednim društvima, a iz razloga prvostene presude proizilazi da je nalaz i mišljenje veštak FINEKS dao prema tržišnoj vrednosti kapitala tuženih društava, koja predstavlja razliku ukupne vrednosti pokretne i nepokretne imovine, drugih prava tuženih, i obaveza, pri čemu je vrednost kapitala procenjena metodom međunarodnih standarda procenjivanja MRS i MSFI. Kod zauzetog stava da tužiocu pripada tržišna vrednost udela u društvima na dan podnošenja tužbe, kao izjave o istupanju iz društva, nižestepeni sudovi smatraju irelevantnom činjenicu umanjenja imovine društava od podnošenja tužbe do pravnosnažnosti odluke kojom je utvrđena opravdanost razloga za istupanje. Nižestepeni sudovi smatraju da se ne primenjuje odredbe člana 133. i člana 180. stav 7. Zakona o privrednim društvima, jer se ne odnose na pravo tužioca na isplatu tržišne vrednosti udela kada iz tuženih društava istupa iz opravdanih razloga.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac istupio iz društva izjavom učinjenom podnošenjem tužbe u cilju utvrđivanja opravdanosti razloga za istupanje. U skladu sa odredbom člana 180. stav 1. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 125/04), članu društva s ograničenom odgovornošću svojstvo člana u društvu prestaje istupanjem. U konkretnom slučaju, tužilac je u skladu sa odredbom člana 178. stav 1. i 2. istog zakona istupio iz društva izjavom učinjenom tužbom. Član društva sa ograničenom odgovornošću kome prestane svojstvo člana društva ima pravo na naknadu tržišne vrednosti svog udela u vreme prestanka svojstva člana društva (član 180. stav 3.). Tržišna vrednost udela se prema navedenim odredbama utvrđuje u vreme prestanka svojstva člana društva, odnosno u vreme davanja izjave, u konkretnom slučaju podnošenjem tužbe u ovoj parnici, što je 06.10.2006. godine, na koji dan je u sprovedenom postupku i utvrđena tržišna vrednost udela i na osnovu tako utvrđene vrednosti je odlučeno o tužbenom zahtevu.

Revidenti isticanjem postojanja više hiljada ugovora iz kojih imaju obaveze prema trećim licima, već u vreme podnošenja tužbe 06.10.2006. godine, koji ugovori nisu bili knjiženi u knjigama tuženih, u suštini osporavaju činjenično stanje o visini tržišne vrednosti kapitala društva, kao razlike između ukupne vrednosti stvari i prava tuženih i njihovih obaveza. Ukazuju na potrebu za drugačijom procenom vrednosti, primenom pravila „fakticiteta“, tako što bi se uzele u obzir i obaveze po osnovu ugovora postojećih na dan 06.10.2006. godine, nezavisno od toga što nisu proknjiženi. Međutim, time se po viđenju revizijskog suda ne ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, već isključivo na drugačije činjenično stanje o vrednosti kapitala društava, koju revidenti procenjuju u svom interesu. U istom smislu su i navodi o nekompetentnosti veštaka za procenu vrednosti kapitala. Pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije revizijski razlog predviđen zakonom, u članu 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Uz to, revizijskim navodima ukazuje se na visinu vrednosti tužiočevog udela na dan 06.10.2006. godine u odnosu na vrednost kapitala tuženih i vrednost tužiočevog udela na dan 11.05.2011. godine, koji momenat nije relevantan za obim tužiočevih prava.

Revizijski sud nalazi da je smisao izričite odredbe člana 180. stav 7. Zakona o privrednim društvima da se primeni odredba člana 133. istog zakona, o ograničenjima plaćanja članovima društva, i u situaciji kada je članu društva svojstvo prestalo istupanjem. Međutim, to što se naknada ne može vršiti pod određenim okolnostima, ne znači da je član društva koji je istupio izgubio pravo na naknadu tržišne vrednosti svog udela. Smisao ograničenja jeste da je društvo ograničeno u plaćanju radi zaštite interesa poverilaca, i tiče se samog plaćanja.

Ograničenja iz člana 133. navedenog zakona upravo se i odnose na plaćanje od strane društva, ne na pravo člana koji istupa. Isplata presudom dosuđenog iznosa tužiocu, od strane društva vršiće se u skladu sa pozitivnim propisima u vreme isplate, sa svim propisanim ograničenjima.

Prema izloženom sledi da revizija tuženih nije osnovana, te je odlučeno kao u izreci, po odredbi člana 405. Zakona o parničnom postupku.

Odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova revizijskog postuka, jer sa revizijom nisu uspeli, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova u iznosu za sastav odgovora na reviziju, jer ti troškovi nisu bili potrebni za odlučivanje o reviziji, u smislu člana 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić