Istom presudom određeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret okrivljenog AA, pa je okrivljeni obavezan da na ime sudskog paušala plati Višem sudu u Nišu iznos od 10.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok će posebno rešenje o visini ostalih troškova krivičnog postupka doneti prvostepeni sud. Oštećeni BB je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž3 3/2021 od 18.02.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i potvrđena je presuda Višeg suda u Nišu Kž1 242/20 od 16.11.2020. godine.

Branilac okrivljenog AA - advokat Predrag Stefanović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presuda Višeg suda u Nišu Kž1 242/20 od 16.11.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž3 3/2021 od 18.02.2021. godine, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači presude Višeg suda u Nišu Kž1 242/20 od 16.11.2020. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž3 3/2021 od 18.02.2021. godine tako što će odbiti žalbu Osnovnog javnog tužioca u Nišu i potvrditi prvostepenu oslobađajuću presudu Osnovnog suda u Nišu 10K.br.1018/18 od 05.04.2019. godine ili da ukine navedene presude i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno postupanje i odluku ili da ukine samo presudu Apelacionog suda u Nišu Kž3 3/2021 od 18.02.2021. godine i predmet vrati sudu trećeg stepena na ponovno postupanje i odluku.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen nije krivično delo, iz razloga jer na strani okrivljenog nema krivice iz člana 22. stav 1. KZ pošto je okrivljeni radnje opisane u izreci presude izvršio u stanju neuračunljivosti, te imajući pri tome u vidu da u konkretnom slučaju po stavu branioca nema uslova niti činjeničnog osnova za primenu instituta skrivljene neuračunljivosti iz člana 24. stav 1. KZ (actiones liberae in causa) jer u trenutku neposredno pre nego što je okrivljeni sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti upotrebom alkohola, kod njega nije postojao umišljaj u odnosu na tačno i precizno određene radnje izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ opisanog u izreci presude i u odnosu na tačno određenu posledicu, a koje delo je okrivljeni kasnije izvršio u stanju neuračunljivosti. Po stavu branioca za postojanje u radnjama okrivljenog obeležja predmetnog krivičnog dela nije dovoljno samo postojanje svesti kod okrivljenog da može dovođenjem sebe u stanje neuračunljivosti usled upotrebe alkohola učiniti neko krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv života i tela i da na to pristaje, već je neophodno da kod okrivljenog u trenutku neposredno pre nego što je sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti postoji svest i htenje da izvrši baš predmetno krivično delo za koje je oglašen krivim.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, sud postojanje povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP vezano za to da li je krivični zakon povređen po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, ocenjuje iz činjenica utvrđenih u izreci pobijane pravnosnažne presude, a ne iz razloga datih u obrazloženjima pobijanih presuda.

Odredbom člana 24. stav 1. Krivičnog zakonika, kojom je bliže određen institut skrivljene neuračunljivosti (actiones liberae in causa), je propisano da se krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvrđuje prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje.

Imajući u vidu napred izneto, te imajući pri tome u vidu da je u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pobijane pravnosnažne presude navedeno da je okrivljeni AA „..., u neuračunljivom stanju u koje je sam sebe doveo upotrebom alkohola, iako je pre početka konzumiranja alkohola bio u stanju da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, ... lako telesno povredio oštećenog BB ..., tako što je oštećenog tri puta ubo nožem ..., iako je pre nego što je sebe doveo u stanje neuračunljivosti bio uračunljiv i bio svestan mogućnosti da u takvom stanju može da izvrši krivično delo, njegove zabranjenosti i protivpravnosti, pa je na to pristao“, a u vreme, mestu i na način bliže opisanom u izreci presude, to, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u konkretnom slučaju u radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 24. stav 1. KZ za koje je on pravnosnažno oglašen krivim.

Dakle, kako iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pobijane pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljeni u neuračunljivom stanju, nožem lako telesno povredio oštećenog, pri čemu je u vremenu neposredno pre nego što je upotrebom alkohola sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti bio uračunljiv (u stanju da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima), svestan da u takvom stanju može da izvrši krivično delo i pristao na njegovo izvršenje, svestan njegove zabranjenosti i protivpravnosti, pa kako se svest i pristanak mogu odnositi samo na konkretno krivično delo, to su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno nižestepeni sudovi u pobijanim presudama zaključili da u konkretnom slučaju u momentu neposredno pre dovođenja u stanje neuračunljivosti upotrebom alkohola postoji krivica okrivljenog u odnosu na kasnije učinjeno predmetno krivično delo i da je on postupao sa eventualnim umišljajem, odnosno da u odnosu na okrivljenog postoji osnov za primenu instituta skrivljene neuračunljivosti predviđenog odredbom člana 24. stav 1. KZ, te ovaj institut i primenili i okrivljenog pravilno oglasili krivim.

Pored toga, imajući u vidu da je sud u odnosu na okrivljenog AA i radnje koje je kritičnom prilikom preduzeo, a koje su bliže opisane u izreci pravnosnažne presude, u konkretnom slučaju pravilno primenio institut skrivljene neuračunljivosti iz člana 24. stav 1. KZ, to su ocenjeni kao neosnovani i navodi zahteva branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 24. stav 1. KZ isticanjem da je sud u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenio odredbu člana 24. stav 1. KZ koja se ne može primeniti. Sledstveno napred navedenom, kao neosnovani su ocenjeni i navodi branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP isticanjem da neuračunljivost okrivljenog u vreme izvršenja radnji koje mu se stavljaju na teret, a bez uslova za primenu u konkretnom slučaju instituta skrivljene neuračunljivosti iz člana 24. stav 1. KZ, predstavlja okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenog za predmetne radnje.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, ukazujući da nižestepeni sudovi nisu na nesumnjiv način utvrdili da je okrivljeni, pre nego što je sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti prekomernom konzumacijom alkohola, doneo odluku da oštećenog lako telesno povredi, već da sve činjenice koje su utvrđene tokom postupka nedvosmisleno ukazuju da okrivljeni u trenutku kada počinje sa konzumacijom alkohola i kasnije u toku popodneva i večeri nema želje i volje da oštećenog telesno povredi i da je krivično delo koje je usledilo situacionog karaktera, branilac okrivljenog, po nalaženju ovoga suda, u suštini osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza vezano za postojanje umišljaja kod okrivljenog za izvršenje predmetnog krivičnog dela u vremenu neposredno pre nego što je okrivljeni sam sebe upotrebom alkohola doveo u stanje neuračunljivosti, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Predraga Stefanovića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić