Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O 14471/13 raspravljena je zaostavština pok. VV, oca parničnih stranaka. Na ročištu održanom 26.11.2013. godine utvrđen je predmet zaostavštine i nasledni učesnici, ovde parnične stranke, su dali nasledničke izjave, nakon što su upozoreni na neopozivost jednom date nasledničke izjave. Tom prilikom tužilja je dala nasledničku izjavu da se prihvata nasleđa koje joj po zakonu pripada i da svoj nasledni deo ustupa bratu BB, ovde tuženom, koji je izjavio da se prihvata nasleđa koje mu po zakonu pripada i ustupljenog naslednog dela.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 14471/13 od 26.11.2013. godine na celokupnoj zaostavštini iza pok. VV oglašen je sin ostavioca, ovde tuženi. Protiv navedenog rešenja, koje je primila 30.12.2013. godine, tužilja je izjavila žalbu, osporavajući da je na zapisniku pred ostavinskim sudom dala nasledničku izjavu da tuženom ustupa pravo korišćenja na parceli ... KO ... . Rešenjem Višeg suda u Subotici Gž 453/15 od 06.11.2015. godine žalba tužilje je odbijena kao neosnovana i prvostepeno ostavinsko rešenje je potvrđeno.

Tužilja je nasledničku izjavu, kojom se prihvatila nasleđa koje joj po zakonu pripada i isto ustupa bratu, dala u zabludi, jer je imala nameru da se prihvati nasleđa na delu kat.parcele br. ... KO ..., koja se nalazi ispod njene kuće i koju decenijama uz saglasnost svog sada pokojnog oca koristi za sejanje bašte, prema predlogu deobe koji je sačinio sudski veštak za oblast geodezije Anđelko Ristovski.

U ostavinskom postupku tužilju nije zastupao punomoćnik iz reda advokata, a ni tužilja ni tuženi pre potpisivanja nisu pročitali zapisnik sa ročišta koje je održano 26.11.2013. godine na kome su dali nasledničke izjave. Tužilja je kada je primila primerak ostavinskog rešenja shvatila da njena naslednička izjava nije pravilno uneta u zapisnik.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 216. Zakona o nasleđivanju i čl. 111. i 117. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da tužbeni zahtev za poništaj nasledničke izjave i zahtev za utvrđenje prava tužilje na 1/2 zaostavštine pok. VV utvrđene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14471/13 od 26.11.2013. godine nije osnovan, jer je tužilja tužbu za poništaj nasledničke izjave podnela nakon isteka zakonom propisanog subjektivnog roka od godinu dana od dana prijema prvostepenog ostavinskog rešenja, kao momenta saznanja za razlog rušljivosti.

Prema stanovištu drugostepenog suda, subjektivni rok za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari je počeo da teče kada je tužilja primila otpravak rešenja drugostepenog suda, kojim je žalba tužilje odbijena i prvostepeno ostavninsko rešenje potvrđeno. Upoznavanjem sa sadržinom tog rešenja tužilja je stekla objektivnu mogućnost da traži poništaj izjave date u zabludi, tim pre što se u vanparničnom postupku nije pasivno držala, već je izjavljivanjem žalbe pokušala da na zakonom propisan način ukloni iz pravnog prometa izjavu datu u zabludi. Kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta u okviru objektivnog trogodišnjeg roka od momenta davanja nasledničke izjave i kod činjenice da je namera tužilje bila da se prihvati nasleđa prava sukorišćenja na 1/2 idealnog dela kat.parcele ... KO ..., to je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev za poništaj nasledničke izjave i utvrđenje prava sukorišćenja po osnovu zakonskog nasleđivanja u ovom delu usvojio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešnom primenom materijalnog prava ocenio da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta u zakonom propisanom roku za njeno podnošenje.

U smislu člana 216. Zakona o nasleđivanju naslednička izjava o prijemu nasleđa uz ustupanje naslednog dela data od strane jednog od naslednika predstavlja ugovor o poklonu učinjen u korist drugog naslednika.

U smislu člana 25. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima odredbe tog zakona koje se odnose na ugovore shodno se primenjuju i na druge pravne poslove.

Prema članu 111. Zakona o obligacionim odnosima ugovor je rušljiv kada je, između ostalog, pri njegovom zaključenju bilo mana volje u pogledu volje stranaka.

Prema članu 117. Zakona o obligacionim odnosima pravo zahtevati poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od dana saznanja za razlog rušljivosti, a to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora.

Primenom citiranih zakonskih odredbi na utvrđeno činjenično stanje pravilno je ocenio prvostepeni sud da je istekom roka od jedne godine od dana saznanja tužilje da je nasledničku izjavu dala u zabludi prestalo njeno pravo da zahteva poništenje nasledničke izjave, zbog čega tužbenom zahtevu nije moglo biti udovoljeno.

Tužilja je za razlog rušljivosti, odnosno da je nasledničku izjavu dala u zabludi, saznala najkasnije u momentu prijema otpravka prvostepenog ostavinskog rešenja, kada se upoznala sa njegovom sadržinom, odnosno 30.12.2013. godine. (budući da je zapisnik na kom je dala nasledničku izjavu potpisala bez prethodnog čitanja). Iz toga proizlazi da je tužba u ovoj pravnoj stvari (predata sudu 24.03.2016. godine) podneta nakon isteka prekluzivnog subjektivnog roka od godinu dana u kome je mogla zahtevati poništenje nasledničke izjave.

Činjenica da je protiv ostavinskog rešenja tužilja izjavila žalbu nije od uticaja na početak toka subjektivnog roka za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari, zbog čega je pogrešan zaključak drugostepenog suda da je odlučujući momenat za pečetak roka za podnošenje tužbe momenat prijema drugostepenog rešenja u ostavinskom postupku. Tužilja je izjavila žalbu protiv ostavinskog rešenja upravo iz razloga što je iz njegove sadržine stekla saznanje da njena naslednička izjava nije u skladu sa njenom namerom uneta u zapisnik, a što je razlog rušljivosti tog pravnog posla. Izjavljivanjem žalbe tužilja je iskoristila svoju zakonsku mogućnost da pokuša da ospori pravilnost prvostepenog ostavinskog rešenja, što nije od uticaja na momenat saznanja da je nasledničku izjavu dala u zabludi.

Iz navedenih razloga tužbeni zahtev nije osnovan, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, zbog čega je primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kascioni sud preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužilje i prvostepenu presudu potvrdio.

Tuženom, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 219.000,00 dinara i to za sastav revizije u iznosu od 22.500,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 78.600,00 dinara i sudske takse na odluku o reviziji u iznosu od 117.900,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić