Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, dr Dragiše Slijepčevića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA preduzetnika, Radnja za prevoz putnika ... ..., čiji je punomoćnik Mišo Dobrijević, advokat u ..., protiv tuženog „PORSCHE LEASING SCG“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Milomir Ćirić, advokat u ..., radi sticanja bez osnova, vrednost predmeta spora 96.949,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj, protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2785/19 od 14.05.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 11.03.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2785/19 od 14.05.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2785/19 od 14.05.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 1514/18 od 12.03.2019. godine stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 24.042,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.11.2008. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 72.659,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i za periode bliže navedene u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 48.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2785/19 od 14.05.2020. godine stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio posebnu reviziju iz svih zakonskih razloga. Pozvao se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca jer u konkretnom slučaju za to nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. Nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Revizijom pobijanim delom drugostepene presude je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 24.042,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.11.2008. godine do isplate usled neosnovane naplate naknade troškova finansijskog lizinga i iznos od 72.659,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i za periode bliže navedene u ovom stavu izreke na ime naknade drugih troškova koji su nastali realizacijom finansijskog lizinga. Nižestepeni sudovi polazeći od odredaba Zakona o finansijskom lizingu („Sl. glasnik RS“, br.55/03 i 61/05), i Odluke Narodne banke Srbije o minimalnim uslovima za zaključenje ugovora o finansijskom lizingu i o načinu iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem tog ugovora ( „Sl. glasnik RS“, br.4/06 i 64/06), zaključili da tuženi ima pravo da prilikom zaključenja ugovora o finansijskom lizingu naplati od korisnika lizinga troškove obrade zahteva i druge troškove koji nastanu realizacijom posla finansijskog lizinga. Predmetni ugovor o lizingu sadrži jasne i precizne odredbe o troškovima predmetnog ugovora o lizingu. Tužilac je prilikom zaključenja ugovora bio upoznat sa svim bitnim elementima ugovora, uključujući i troškove obrade zahteva i sve druge troškove koji nastanu realizacijom finansijskog lizinga. Zaključak je sudova da je plaćanjem navedenih troškova ispunio svoju punovažnu ugovornu obavezu. Zato je odbijen kao osnovan zahtev za vraćanje novčanog iznosa uplaćenog tuženom po osnovu navedenog ugovora o lizingu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije potrebno ni novo tumačenje prava, ni ujednačavanje sudske prakse. Tužilac u reviziji nije naveo različite pravnosnažne sudske odluke po istom pravnom pitanju od značaja za praksu. Neosnovano je pozivanje revidenta i na pravni stav o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine, jer se taj stav ne odnosi na troškove lizing naknade.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao ni razlozi koji se tiču pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, na koje se poziva revident, nisu zakonski osnov zbog koga se može izjaviti posebna revizija.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredaba člana 410. u vezi sa članom 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se ne može izjaviti.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku, u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena. Odredbom člana 480. stav 2. Zakona propisano je da, ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku u privrednim sporovima shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. U privrednim sporovima, sporovi male vrednosti, po članu 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta dana 26.03.2018. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 96.949,00 dinara, što je protivvrednost ispod 30.000 evra. Kako se radi o sporu male vrednosti revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog i člana 413. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je reviziju odbacio kao nedozvoljenu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić