Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku - ZPP, i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaključio i overio pred Opštinskim sudom u Prištini sa preduzećem „GG“ u vlasništvu tuženog dana 05.04.1999. godine Ugovor o kupoprodaji, kojim je tom preduzeću prodao dva stana u Prištini sa podrumom za cenu od 104.000 DM i obavezao se da kupca uvede u posed do 01.04.1999. godine, a ugovoreno je da će kupoprodajna cena biti isplaćena tako što će se iznos cene umanjiti za potraživanje kupca prema prodavcu navedeno ovim ugovorom. Protiv zakonskog zastupnika tužioca i preduzeća „GG“, ovde tuženog, vođen je krivični postupak koji je okončan presudom od 30.05.2008. godine, kojom su obojica oglašeni krivim, između ostalog, i u vezi sa navedenim ugovorom, i izrečena im je uslovna osuda. Budući da je navedenim ugovorom tužilac preneo u vlasništvo preduzeću „GG“ dva stana, za koja nije realizovan ugovoreni način plaćanja, dana 29.01.2009. godine zaključen je i overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu predmetni Ugovor o poravnanju i jemstvu između tužioca kao poverioca, dužnika preduzeća „VV“ DOO kao pravnog sledbenika preduzeća „GG“ i tuženog kao jemca platca. Ovim ugovorom dužnik je obavezan da na ime kupljenih stanova iz ugovora od 22.03.1999. godine svoje obaveze prema poveriocu, ovde tužiocu, ispuni tako što će tužilac zaključiti ugovor sa kompanijom „DD“ iz ... kao investitorom i prodavcem i kupiti dva stana u Beogradu, a dužnik će u ugovorenim rokovim isplaćivati toj kompaniji u ime i za račun tužioca sve finansijske obaveze za dva stana i daće ugovornu garanciju kao sredstvo obezbeđenja plaćanja. Ukoliko ovaj ugovor ne bude realizovan, dužnik se obavezao da tužiocu obezbedi i preda u vlasništvo dva stana u Beogradu na sličnoj lokaciji i iste kvadrature najkasnije do 31.12.2010. godine. Ukoliko dužnik ne bude ispunio svoje obaveze iz ovog ugovora, ugovoreno je da će isplatiti tužiocu 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime vrednosti dva stana površine 120 m2. Ovim ugovorom tuženi se obavezao da kao jemac platac odgovara za celu obavezu glavnog dužnika, prema članu 8. ugovora. Ugovor su potpisali direktori ovih privrednih društava, overen je pečatima privrednih društava, a potpisao ga je i tuženi BB. Tužilac nije zaključio ugovor o kupoprodaji stanova sa DOO „DD“, niti je o tome obavestio tuženog. Dužnik iz ugovora od 29.01.2009. godine, preduzeće „VV“ otišlo je u stečaj, a stečajni postupak je okončan rešenjem Privrednog suda u Nišu St 350/11 od 31.08.2011. godine. Tužilac nije prijavio svoje potraživanje po osnovu ugovora od 29.01.2009. godine u stečajnom postupku, jer mu nije bilo poznato da je otvoren stečajni postupak nad tim privrednim društvom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu isplati 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom, kao i kada je u celosti odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je Ugovor o poravnanju i jemstvu od 29.01.2009. godine apsolutno ništav, odnosno da je ništava odredba člana 8. tog ugovora i da se protivtuženi obaveže da protivtužiocu naknadi štetu u iznosu od 200.000 evra sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti.

Prema članu 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, jemac ukoliko se obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca, bilo od obojice.

U postupku je utvrđeno da tuženi nije ispunio ugovornu obavezu iz ugovora od 29.01.2009. godine da tužiocu preda u vlasništvo dva stana u Beogradu na sličnoj lokaciji i iste kvadrature najkasnije do 31.12.2010. godine, niti je pružio dokaz da je tužiocu isplatio protivvrednost stanova u iznosu od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, što je takođe propisano ovim ugovorom. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja stoga proizilazi da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom na ime ispunjenja ugovora osnovan, u smislu čl. 148. stav 1., 262. stav 1. i 1004. stav 3. ZOO.

Pravilno je takođe u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je protivtužbeni zahtev u celosti odbijen kao neosnovan.

Naime, tuženi nije dokazao da je ništavi ugovor od 29.01.2009. godine, odnosno odredba člana 8. tog ugovora kojom je tuženi preuzeo obavezu da će poveriocu za celu obavezu po ugovoru odgovarati kao glavni dužnik. To što tužilac nije prijavio svoje potraživanje u postupku stečaja nad glavnim dužnikom iz predmetnog ugovora o poravnanju i jemstvu nije od uticaja na postojanje tužiočevog potraživanja, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, jer je tuženi bio osnivač i jedini vlasnik navedenog privrednog subjekta u stečaju, iz čega proizilazi da mu je bilo poznato da glavni dužnik iz ugovora od 29.01.2009. godine nije izmirio svoju dospelu obavezu da najkasnije do 31.12.2010. godine tužiocu preda dva stana ili mu isplati njihovu protivvrednost u iznosu od 200.000 evra, a za čije je ispunjenje on jemčio kao jemac platac. Prema odredbama čl. 53. stav 1. i 87. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ 104/09), tuženi je kao treće lice, odnosno jemac mogao učestvovati u stečajnom postupku i uslovno prijaviti potraživanje na čije se ispunjenje solidarno obavezao sa glavnim dužnikom, da ga je do okončanja stečaja izmirio. S obzirom na navedeno, to što tužilac nije uspeo da se naplati od glavnog dužnika nije od uticaja na postojanje obaveze tuženog, iz razloga što je predmetnim ugovorom ustanovljeno solidarno jemstvo, odnosno da se tuženi kao jemac platac obavezao tužiocu da će ispuniti obavezu dužnika, pa je tužilac imao pravo da po svom izboru traži ispunjenje kako od dužnika, tako i od jemca platca ili od obojice solidarno, u smislu navedene odredbe člana 1004. stav 3. ZOO.

Revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i ukazuje da ugovor od 29.01.2009. godine nije potpisan od strane tuženog kao fizičkog lica, nego od strane privrednog društva „GG“. Međutim, u postupku je utvrđeno, što tuženi nije osporavao, da je kao glavni dužnik ugovor potpisao ĐĐ koji je u tom periodu bio direktor preduzeća u vlasništvu tuženog, a ispod tog potpisa postoji potpis tuženog kao fizičkog lica, odnosno jemca platca. Zato nisu od značaja revizijski navodi da tuženi nije znao niti pristao da navedeni ugovor potpiše kao jemac platac. Suprotno revizijskim navodima, tuženi nije dokazao da je neosuđivano lice jer sudu nije dostavio krivičnu odluku da je ukinuta presuda od 30.05.2008. godine, a okolnost da se tuženi u zvaničnoj evidenciji vodi kao neosuđivano lice ne utiče na osnovanost tužbenog zahteva, odnosno neosnovanost protivtužbenog zahteva u ovoj parnici. Ostalim revizijskim navodima zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić