Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme, a od 05.01.2015. godine je po osnovu aneksa ugovora o radu od tog datuma obavljao poslove rukovodioca pogona upravljanja sekundarnim sirovinama. Ovi poslovi su između ostalog obuhvatali i obavezu vođenja evidencije o dolasku na posao zaposlenih kojima je tužilac bio neposredni rukovodilac, među kojima je bio i radnik na razvrstavanju sekundarnih sirovina VV. Tužilac je protiv ovog radnika direktoru tuženog dostavio prijavu dana 11.05.2015. godine, u kojoj je naveo da je VV koristio godišnji odmor od 03.03.2015. godine do 03.04.2015. godine u trajanju od 25 radnih dana, ali da se po isteku godišnjeg odmora sve do kraja tog meseca nije pojavio na poslu niti doneo opravdanje, pa je za taj period evidentirano neopravdano odsustvo. Istog datuma tužilac je direktoru tuženog uputio i izjavu u kojoj je naveo da zaposleni VV nije došao na posao 06.04.2015. godine, da nije dostavio opravdanje za odsustvo te da je za taj period evidentirao neopravdano odsustvo. Vezano za odsustvo istog zaposlenog pre odlaska na navedeni godišnji odmor, evidentirao je vreme na radu VV ali ne može da tvrdi da li je on dolazio na posao u ranijem periodu, jer isti radnik nije bio radno angažovan na mestu na koje je raspoređen u službi gde je tužilac bio rukovodilac, te da je tužilac rukovodilac službe za upravljanje i razvrstavanje sekundarnih sirovina od 05.01.2015. godine i da ne snosi odgovornst za period pre preuzimanja te dužnosti. U evidenciji tuženog o prisustvu na radu u odnosu na zaposlenog VV konstatovano je da je u prethodnom periodu od januara 2014. godine dolazio na posao svaki dan osim u periodu od 03.03.2015. godine do 03.04. iste godine kada mu je evidentiran godišnji odmor, a od 06.04.2015. godine do 30.04. iste godine evidentiran je neopravdani izostanak sa posla. Tužilac je dana 14.12.2014. godine upravljao službenim vozilom, kom prilikom je došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je vozilo oštećeno, a najkasnije jedan dan posle nezgode tužilac je o tome obavestio neposrednog rukovodioca i tadašnjeg generalnog direktora. Odlukom od 28.09.2015. godine tuženi utvrdio materijalnu odgovornost tužioca za pričinjenu materijalnu štetu na vozilu u ukupnom iznosu od 25.548,00 dinara. Tuženi je 03.08.2015. godine uputio upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, o kojem se tužilac pismeno izjasnio. Pobijanim rešenjem od 08.10.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz tačke 16. stav 2. alineja 2. Aneksa ugovora o radu od 25.12.2012. godine, odnosno neblagovremeno, nemarno i nesavesno izvršavanje poslova i radnih obaveza, i povreda radne obaveze iz tačke 5. istog člana, odnosno pričinjavanje materijalne štete preduzeću krajnjom nepažnjom zaposlenog. U rešenju je navedeno, u odnosu na prvu povredu radne obaveze koja je tužiocu stavljena na teret, da zaposleni VV nije dolazio na posao ni u periodu pre 03.03.2015. godine, ali da je tužilac po nalogu tadašnjeg direktora preduzeća evidentirao njegovo prisustvo na radu, iako je bio u obavezi da odmah prijavi njegovo neopravdano odsustvo. U odnosu na drugu povredu radne obaveze koja je tužiocu stavljena na teret, navedeno je da je tužilac dana 14.12.2014. godine učestvovao u saobraćajnoj nezgodi kojom prilikom je na vozilu tuženog pričinjena velika materijalna šteta, do koje je došlo krajnjom nepažnjom tužioca, te da je odlukom tuženog utvrđena materijalna odgovornost tužioca za naknadu navedene štete.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je poništeno rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i naloženo tuženom da tužioca vrati na rad.

Prema članu 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05 ... 75/14), poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze.

U postupku je utvrđeno da tužilac nije učinio ovu povredu radne obaveze koja mu je otkaznim rešenjem stavljena na teret, jer tuženi nije dokazao da je tužilac neispravno vodio evidenciju o prisustvu na radu zaposlenog VV. U postupku je pravilno utvrđeno da je tužilac odsustvo ovog zaposlenog prijavio novom direktoru tuženog i uredno evidentirao njegovo odsustvo zbog korišćenja godišnjeg odmora, kao i neopravdan izostanak sa posla po isteku vremena za koje je bio na godišnjem odmoru, što je sve evidentirano u karnetu za april 2015. godine, koji je tužilac predao na kraju meseca u skladu sa praksom kod tuženog. Utvrđeno je takođe da raniji direktor tuženog nije tužiocu dao nalog da za zaposlenog VV u karnetu upisuje prisustvo i kada nije došao na posao, za period pre 03.03.2015. godine, što je u skladu sa iskazom ovog zaposlenog, kao i tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je na tuženom kao poslodavcu bio teret dokazivanja postojanja ovih činjeničnih navoda sadržanih u osporenom rešenju. Pravilan je takođe i zaključak nižestepenih sudova da je protekao rok zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu u odnosu na povredu radne obaveze pričinjavanjem materijalne štete tuženom, jer je utvrđeno da do oštećenja vozila tuženog došlo 14.12.2014. godine, o čemu je obavešten tadašnji generalni direktor odmah po nastanku štete, a otkazno rešenje je doneto 22.09.2015. godine, po proteku roka od 6 meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza. S obzirom na navedeno, pravilno je pobijano otkazno rešenje poništeno kao nezakonito i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, u skladu sa članom 191. stav 1. Zakona o radu, a revizijom se neosnovano ukazuje da je tužilac počinio teže povrede radne obaveze koje su mu otkaznim rešenjem stavljene na teret i da nije protekao rok zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu.

Nisu od značaja revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanje, jer se iz ovih razloga revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić