U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom, s obzirom da je drugostepeni sud pravilno i potpuno primenio odredbe procesnog zakona koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu ..., počev od 01.04.2000. godine. Direktor tuženog je udaljio tužioca sa rada dana 09.03.2013. godine zbog sumnje da je kao zaposleni izvršio proneveru robe. Od dana kada je udaljen sa rada, tužilac se nije javljao poslodavcu, nije radio i nije prihvatio sporazumni prestanak radnog odnosa po ponudi poslodavca od 19.03.2013. godine. Tuženi je doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu dana 09.04.2013. godine, jer je prema navodima upozorenja, tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu Pravilnikom tuženog – neopravdani izostanak sa posla počev od 11.03.2013. godine do donošenja upozorenja (odnosno 05.04.2013. godine). Tužilac se nije izjasnio na upozorenje, dok je dana 02.07.2013. godine saznao da je od 11.03.2013. godine, odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja. Rešenjem tuženog od 18.04.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu jer je svojom krivicom učinio težu povredu radne obaveze utvrđene Pravilnikom o radu – neopravdani izostanak sa posla zaključno sa 18.04.2013. godine. Rešenje o otkazu ugovora o radu primila je supruga tužioca 14.08.2013. godine, a tužilac nije tražio poništaj tog rešenja u sudskom postupku, već je tužbom u ovoj parnici koja je podneta 08.07.2013. godine zahtevao utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Jagodini K 334/15 od 11.07.2016. godine, tužilac je oglašen krivim za učinjeno krivično delo pronevere iz člana 364. stav 1. KZ i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci i istovremeno određeno da se utvrđena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od dve godine po pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, iz razloga što pravni osnov za utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, više ne postoji. Naime, ugovor o radu iz člana 30. Zakona o radu je dvostrano obavezan teretni ugovor sa trajnom prestacijom, tako da zbog odsustva zaposlenog sa rada u kontinuitetu, ugovor o radu prestaje po sili zakona. Nedolaskom na rad u dužem vremenskom periodu (posle isteka suspenzije, trajno), tužilac je izgubio status zaposlenog, koji je stekao ugovorom o radu na onovu člana 33. Zakona o radu. Međutim, ugovor o radu ima i normativno dejstvo, jer određuje sadržinu prava, obaveza i odgovornosti svakog zaposlenog i svakog poslodavca. Stoga je tuženi poslodavac po isteku perioda od tri meseca od dana udaljenja sa rada bio u obavezi da tužioca vrati na rad ili da mu otkaže ugovor o radu. Kao odgovor na tužiočevo odsustvovanje sa rada u dužem vremenskom periodu i odbijanje sporazuma o prestanku radnog odnosa, tuženi je mogao da donese upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je za to imao ovlašćenje. Tužilac nije tražio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, u smislu člana 195. Zakona o radu, tako da je rešenje postalo pravnosnažno i postoji pretpostavka da je to rešenje zakonito. Stoga u pogledu pravne prirode i dejstva ugovornog odnosa i radnopravnog statusa tužioca u skladu sa važećim propisima nije bilo sumnji, jer je nedolaskom na rad (neispunjenjem ugovora o radu) u dužem vremenskom periodu i pravnosnažnim rešenjem o otkazu ugovora o radu, tužilac izgubio radni odnos, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa.

Revizijski navodi, da su povređena pravila o dostavljanju otkaznih akata, nisu od uticaja, iz razloga što je usled gubitka prava na sudsku zaštitu po tužbi radi poništenja otkaza ugovora o radu, tužilac izgubio svaku mogućnost da osporava zakonitost tog rešenja i postupak u kojem je doneto. Shodno tome, sud nije mogao da ceni zakonitost naznačenog rešenja ni kao prethodno pitanje u parnici za utvrđenje postojanja radnog odnosa, iako bi obe vrste tužbi u konkretnom slučaju bile u međusobnoj vezi, jer počivaju na istovetnom činjeničnom i pravnom osnovu.

Neosnovani su revizijski navodi da tužilac nije bio u mogućnosti da osporava rešenje o otkazu ugovora o radu sa uspehom, jer je za prestanak radnog odnosa saznao tek 18.08.2013. godine, kada je zastarelost otkaznog postupka nastupila (član 184. Zakona o radu). Međutim, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla zaključno sa 18.04.2013. godine (poslednji dan izostanka), dok je za činjenicu prestanka radnog odnosa saznao 02.07.2013. godine, dakle pre nastupanja zastarelosti.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić