Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1194/20 od 25.02.2021. godine, žalba tuženog je usvojena i prvostepena presuda je u pobijanom usvajajućem delu odluke o glavnoj stvari i odluke o troškovima postupka preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan i obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.400,00 dinara i troškove žalbenog postupka u iznosu od 25.840,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučio kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se 28.12.2018. godine, oko 5:30 časova ujutru, biciklom kretala biciklističkom stazom koja je sa pravom prvenstva prolaza u odnosu na put kojijm se kretalo NN putničko vozilo, koje tužilji nije ustupilo pravo prvenstva prolaza i svojim prednjim delom vozila je udarilo u desnu bočnu stranu bicikla kojim je upravljala tužilja. Usled kontakta tužilja je pala sa bicikla na biciklističku stazu, a na svoju levu stranu gledano u pravcu kretanja i bicikl joj je pao preko noge. Kritičnom prilikom je bila gusta magla. Bicikl kojim je tužilja upravljala je imalo upaljene lampice. Tužilja nije blagovremeno uočila upaljene farove automobila koji ju je udario i do samog udara nije imala vremena da odreaguje.

Iz NN vozila je potom izašao tužilji nepoznati čovek koji je upravljao vozilom, prišao joj je i upitao je da li joj treba pomoć, na šta je tužilja odgovorila: „Zašto ne gledate?.. Zašto jurite?“. Vozač automobila je pomogao tužilji da ustane i da se pomeri nekoliko metara pored staze, da bi se potom vratio u vozilo i napustio lice mesta, a da tužilja nije uspela da dobro vidi registarski broj vozila.

Kada je ostala sama, tužilja je uz osećaj ugruvanosti i pojavu mučnine počela da oseća jače bolove, te je odmah zvala svoga supruga, koji je ubrzo došao i automobilom tužilju odvezao na pregled u Hitnu službu Doma zdravlja „Vrbas“ gde je pregledana i konstatovano je da je došla u ambulantu, da tvrdi da je vozila bicikl na posao i da je oborio auto, da se žali na bolove leve potkolenice, levog gluteusa i kuka, a da nisu vidljive povrede na telu. Postavljena je dijagnoza nagnječenja butine i drugih neoznačenih delova potkolenice i tužilja je upućena na urgentni prijem Bolnice u „Vrbasu“ na dalje preglede, gde joj je vrat imobilisan mekom Šancovom kragnom. Kako je tužilja trpela sve jače bolove u leđima, kukovima i levoj potkolenici, postavljena joj je dijagnoza povreda mišića i tetiva vrata, nagnječenje slabine i karlice, neoznačena površinska povreda u predelu levog kuka i butine i neoznačena površinska povreda leve potkolenice. Izvršeno je RTG snimanje, preporučena medikamentna terapija i mirovanje uz kontrolni pregled kod ortopeda za sedam dana. Na kontrolni ortopedski preglede tužilja se javila 04.01.2019. godine i 11.01.2019. godine, te se u izveštajima lekara ponavljaju konstatovane dijagnoze i postojanje blagog poboljšanja. Lečenje zbog navedene povrede je trajalo u kontinuitetu od dana povređivanja u naredne 3-4 nedelje. Radi se o lakim telesnim povredima.

O kritičnom događaju je izveštena PS Vrbas, te su policijski službenici izašli na lice mesta i izvršili uviđaj, o čemu je sačinjen zapisnik 07.01.2019. godine, kao i službena beleška o obaveštenju primljenom od građana od 29.12.2018. godine. U zapisniku o izvršnom uviđaju saobraćajne nezgode su uneti podaci o okolnostima i učesnicima nezgode, proceni materijalne štete i posledicama, opisa položaja vozila, stanju puta i preduzetim merama, te je konstatovano da je učesnik AA alkotestirana i utvrđeno da nije imala alkohola u organizmu, a da protiv NN vozača sledi krivična prijava za ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. KZ RS.

Tužilja se obratila tuženom sa odštetnim zahtevom od 15.02.2019. godine, sačinjenim od strane advokata, povodom čega je tuženi doneo odluku o odbijanju zahteva od 23.04. 2019. godine. Troškovi sastava prijave su tarifirani u iznosu od 6.000,00 dinara koji je tužilja uplatila advokatu 15.02.2019. godine.

Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka ortopeda i traumatologa Petra Kovačevića i neuropsihijatra Branke Kovačević utvrđene su činjenice o postojanju, trajanju i stepenu intenziteta fizičkih bolova i straha kod tužilje, bliže opisane u obrazloženju nižestepenih presuda.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je, nakon ocene neosnovanosti prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 74, 76. stav 1. tačka 2, 92. stav 1. i 94. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju i čl. 154, 158, 178, 192, 200. i 205. Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju presude, usvojio postavljeni tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete i delimično usvojio zahtev za naknadu materijalne štete, sve sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, nalazeći da je tužilji štetu prouzrokovalo nepoznato motorno vozilo, zbog čega postoji odgovornost tuženog za naknadu štete koju je tužilja kritičnom prilikom pretrpela.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Prema datim razlozima odgovornost tuženog za štetu prouzrokovanu upotrebom nepoznatog motornog vozila može nastati kada vozač motornog vozila koji je prouzrokovao nezgodu i u vezi sa time štetu, pobegne sa mesta nezgode, kada oštećeno lice dobije netačne podatke o vozilu i identitetu lica koje je upravljalo vozilom ili kada oštećeno lice nije u mogućnosti da uzme podatke o licu koje je upravljalo motornim vozilom i o samom motornom vozilu. Dakle, radi se o situacijama kada okolnost što je vozilo ostalo nepoznato nije posledica činjenja ili nečinjenja oštećenog lica, već okolnosti koje su izvan njega. U konkretnom slučaju, vozač koji je prouzkovao nezgodu je zaustavio vozilo, izašao iz njega, ponudio tužilji pomoć i pomogao joj da ustane i odvede je sa strane, iz čega proizlazi da je tužilja imala mogućnost da uzme podatke o vozaču, odnosno da izvrši identifikaciju vozila uzimanjem podataka o registraciji, a što je propustila da učini i pored okolnosti što je bila jako uplašena, s obzirom na lake telesne povrede koje je zadobila, jer je nakon nezgode ustala i otišla kući.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 74. stav 1. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 51/09...7/13) propisano je da se Garantni fond osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica, u slučajevima kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i za štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak. Prema članu 76. stav 1. tačka 2. istog Zakona sredstva Garantnog fonda koriste se za isplatu osigurane sume, odnosno naknadu štete oštećenim licima, prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila, vazduhoplova i čamca. Članom 94. stav 1. istog Zakona propisano je da oštećeno lice zahtev za naknadu štete pričinjene u slučajevima iz člana 74. stav 1. ovog zakona podnosi Garantnom fondu.

Odgovornost tuženog za štetu prouzrokovanu upotrebom nepoznatog motornog vozila može nastati kada vozač motornog vozila koji je prouzrokovao štetu pobegne sa mesta nezgode, kad oštećeno lice dobije netačne podatke o vozilu i identitetu lica koje je upravljalo vozilom ili u situaciji kad oštećeno lice nije u mogućnosti da uzme podatke o licu koje je upravljalo motornim vozilom, kao i o motornom vozilu. Dakle, radi se o situacijama kada okolnost da je vozilo ostalo nepoznato nije posledica činjenja ili nečinjenja oštećenog lica, već okolnosti koje su izvan njega.

U konkretnom slučaju, vozač je nakon kontakta vozila kojim je upravljao sa tužiljom, zaustavio vozilo i izašao iz njega, upitao tužilju da li joj treba pomoć, pomogao joj da ustane i da se pomeri nekoliko metara pored staze, nakon čega se vratio u vozilo i napustio lice mesta.

U tom kratkom vremenskom periodu od nastanka nezgode do momenta kada je vozač automobila napustio mesto nezgode, a imajući u vidu da je kritičnom prilikom bila magla, da se vozilo zaustavilo udaljenije od uličnog osvetljenja, da se tužilja našla u iznenadnoj situaciji i da je osećala bolove i strah, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužbeni zahtev ima osnova u odredbama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, jer tužilja zbog uzbuđenja i stresne reakcije, a u sklopu karakteristika svoje ličnosti, nije imala objektivnih i subjektivnih mogućnosti da uoči i zapamti registarske tablice vozila, niti da se upusti u konverzaciju sa vozačem u smislu da od njega uzme lične podatke ili registarske oznake vozila. Stoga se ne može prihvatiti stanovište drugostepenog suda da je tužilja, i pored okolnosti što je bila jako uplašena, imala mogućnost da uzme podatke o vozaču, odnosno da izvrši identifikaciju vozila uzimanjem podataka o registraciji, s obzirom na lake telesne povrede koje je zadobila, te de se ne radi o nepoznatom vozilu u objektivnom smislu, već o subjektivnom propustu tužilje da vozilo identifikuje.

Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo u pogledu pasivne legitimacije tuženog u ovom sporu, a prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete, ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja relevantnih za dosuđivanje visine naknade štete za pretrpljeni fizički bol i strah, kao što su njihov intenzitet i dužina trajanja, kao i da ne postoje okolnosti koje bi se tužilji mogle pripisati u doprinos nastanku štete, pravilno primenio odredbu člana 200. ZOO i ocenio da tužilji pripada pravična novčana naknada za ove vidove štete u iznosima na koje je stavom prvim izreke obavezao tuženog, kao i da joj pripada pravo na naknadu za sastav odštetnog zahteva od strane punomoćnika advokata, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate, u smislu člana 277. u vezi člana 324. ZOO.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu odluke o glavnoj stvari i troškovima parničnog postupka i odlučio je kao u stavu drugom izreke.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163, pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 25.720,00 dinara i za sudsku taksu na odluku o reviziji u iznosu od 38.580,00 dinara, što ukupno iznosi 76.300,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme izjavljivanja revizije i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić