Okrivljeni je obavezan da u korist budžetskih sredstava suda na ime paušala plati iznos od 2.000,00 dinara, a na ime troškova krivičnog postupka iznos o čijoj visini će sud doneti posebnu odluku, sve u roku od 15 dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž1 br.18/22 od 22.02.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA – advokata Marije Čakarević, a presuda Osnovnog suda u Kraljevu K br.13/21 od 24.11.2021. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA – advokat Marija Čakarević, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a zatim ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da izreka presude ne sadrži deskripciju predmetnog krivičnog dela odnosno da se u radnjama okrivljenog ne stiču subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela oduzimanje deteta.

Prema navodima zahteva, postavlja se pitanje kojom je to radnjom okrivljeni „onemogućio“ izvršenje presude od 19.10.2017. godine, obzirom da je u vreme izvršenja dela (u periodu od 20.04.2018. do 15.03.2019. godine) maloletni VV imao 14 godina, te je bio slobodan da se kreće i da odlučuje o svojim osnovnim pravima, pri čemu je sve vreme redovno išao u školu i bavio se društvenim aktivnostima, te sa svojim ocem (okrivljenim) išao u Centar za socijalni rad i sarađivao sa nadležnom institucijom. Zbog navedenog, prema stavu branioca, u konkretnom slučaju nema nijedne konkretne radnje koja bi se okrivljenom mogla staviti na teret u smislu člana 191. KZ, obzirom da namera okrivljenog nije bila da onemogući sprovođenje presude Osnovnog suda u Kraljevu iz 2017. godine, već da pomogne svom sinu koji je pobegao od kuće, te ga je odveo svojoj kući. Nadalje, u zahtevu se ističe i da je majka maloletnog VV, BB, pristala da se maloletnik preseli kod okrivljenog, a što prema stavu branioca isključuje protivpravnost radnji okrivljenog kao opšti element krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjuje neosnovanim.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni AA je u vremenskom periodu od 20.04.2018. do 15.03.2019. godine, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, te svestan svog dela i da je njegovo delo zabranjeno, pri čemu je hteo njegovo izvršenje, onemogućavao izvršenje odluke kojom je maloletno lice povereno određenom licu, tako što je svog maloletnog sina VV zadržao kod sebe, prihvatajući njegovu želju da se ne vrati kod majke BB, onemogućavajući na ovaj način izvršenje pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Kraljevu 10P2 br.463/16 od 19.10.2017. godine, kojom je vršenje roditeljskog prava nad maloletnim VV povereno majci BB.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz ovakvog činjeničnog opisa krivičnog dela datog u izreci prvostepene presude, proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, i to kako objektivna, koje se odnose na radnje izvršenja – onemogućavanje izvršenja pravnosnažne presude, tako i subjektivna obeležja, koja se tiču računljivosti i umišljaja okrivljenog, koji obuhvata i svest o zabranjenosti dela.

Naime, za postojanje zadržavanja maloletnog lica i time onemogućavanja izvršenja sudske odluke kojom je maloletno lice povereno određenom licu, dovoljno je to što se otac maloletnika - okrivljeni AA, saglasio sa tim da maloletni VV, koji je napustio majku kojoj je povereno vršenje roditeljskog nadzora nad njim, boravi kod njega. Pored toga, branilac okrivljenog istovetne navode isticao je i u postupku po redovnom pravnom leku, a Viši sud u Kraljevu, kao drugostepeni, ocenio je ove navode neosnovanim i u svojoj odluci na strani 2 stav 7 i strani 3 stav prvi, treći, četvrti i peti, o tome je izneo dovoljne, argumentovane i jasne razloge, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, te na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se nižestepene presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odbijen je kao neosnovan.

Isti zahtev je u ostalom delu odbačen kao nedozvoljen.

Ovo stoga što u preostalom delu zahteva branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, smatrajući da pravnosnažnom presudom nije u potpunosti rešen predmet optužbe, međutim s tim u vezi ne navodi na koji način je ova povreda zakona učinjena, već ističe da je branilac okrivljenog predložio saslušanje maloletnog VV, uz prethodnu psihofizičku procenu ličnosti i zrelosti deteta, a koji dokaz je sud odbio da izvede, kao što je odbio i pribavi podatke o prijavama nasilja od strane maloletnog VV u periodu pre nego što je prešao da živi kod svog oca, odnosno okrivljenog AA.

Kako, dakle, branilac u ovom delu zahteva samo formalno ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, pri čemu ne obrazlaže u čemu se ova povreda sastoji, već s tim u vezi polemiše sa ocenom suda o prihvatanju predloga branioca okrivljenog u dokaznom postupku, a što ne predstavlja razlog u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP zbog kog okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu podneti zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi član 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić