U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca ARTUR 021 DOO Novi Sad, Hajduk Veljkova 11, čiji je punomoćnik Peđa Dobrković, advokat u ..., protiv tuženog 2K TRADE DOO Novi Sad, Janka Čmelika 35, čiji je punomoćnik Miloš Ristić, advokat u ..., radi isplate duga, vrednost predmeta spora 4.499.914,29 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 3591/20 od 20.10.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 26. januara 2023. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 3Pž 3591/20 od 20.10.2021. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Novom Sadu doneo je presudu P 1067/19 dana 16.06.2020. godine kojom je u I stavu izreke odbio tužbeni zahtev kojim tužilac traži da se tuženi obaveže da tužiocu isplati iznos od 4.134.886,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.03.2016. godine do isplate, iznos od 365.027,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.03.2016. godine do isplate i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 5.994.404,13 dinara počev od 15.01.2016. godine, u II stavu izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 461.849,00 dinara i u III stavu izreke ukinuo rešenje Privrednog suda u Novom Sadu Iv 489/16 od 06.04.2016. godine.

Privredni apelacioni sud je odlučujući o žalbi tužioca doneo presudu 3Pž 3591/20 dana 20.10.2021. godine kojom je žalbu usvojio i preinačio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P 1067/19 od 16.06.2020. godine u delu I stava izreke, tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime duga iznos od 4.134.886,39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.03.2016. godine do isplate, iznos od 365.027,90 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.03.2016. godine do isplate i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 526.448,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude je tuženi izjavio dozvoljenu i blagovremenu raviziju, kojom pobija drugostepenu presudu izričito zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a prema razlozima revizije i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, koje je utvrdio prvostepeni sud, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu kupoprodaje u dužem vremenskom periodu, u kom su međusobno isporučivali različitu robu, te je uz svaku pojedinačnu isporuku prodavac kupcu izdavao račun sa otpremnicom. Prema usaglašenom stanju međusobnih dugovanja i potraživanja od 02.01.2016. godine postoji dugovanje tuženog u iznosu od 899.641,55 dinara, a u toku 2016. godine tužilac je tuženom isporučio robu u više navrata i izdao mu pet računa – otpremnica, u kojima je naznačeno pravo reklamacije u roku od 8 dana. Tuženi je tužiocu plaćao po računima otpremnicama, ali bez naznake po kom računu plaća, te je tužilac uplatama zatvarao najstarija potraživanja, te je preostao dug delimično po računu – otpremnici .../... u iznosu od 4.134.886,39 dinara i po računu – otpremnici broj .../... u iznosu od 365.027,90 dinara, što je predmet tužbenog zahteva. Utvrđeno je da je tuženi od tužioca primio robu po računu – otpremnici broj .../... od 04.01.2016. godine koji glasi na iznos od 4.500.000,00 dinara sa valutom plaćanja 05.01.2016. godine, koju robu je prosledio bez pretovara svom kupcu, koji je robu vratio tuženom 16.03.2016. godine iz razloga što roba nije bila ugovorenog kvaliteta. Tuženi je tužiocu 21.03.2016. godine poslao dopis sa obaveštenjem o manjkavosti robe i o raskidu kupoprodajnog ugovora po računu – otpremnici broj .../... . Dalje je utvrđeno da je 18.04.2016. godine od strane „Jugoinspekta“ po zahtevu tuženog sastavljen izveštaj o kontroli kvaliteta u kojem se potvrđuje da je uzorak – donje rublje, kvalitativno neusaglašen sa deklarisanim tehničkim zahtevom nalogodavca.

Prvostepeni sud zaključuje da je roba koju je tužilac tuženom isporučio po računu .../... od 04.01.2016. godine imala skrivene nedostatke koji su utvrđeni nakon što je tužilac zatvorio uplatama tuženog potraživanje po računu broj .../... . Prvostepeni sud utvrđuje da je tuženi blagovremeno reklamirao nedostatke robe, a da se, s obzirom da se kvalitet odnosi na saobraznost robe deklaraciji, nedostaci ne mogu utvrditi pregledom robe, već je neophodno da se u laboratorijskim uslovima izvrši analiza. Kako zaključuje da je tuženi kao kupac blagovremeno reklamirao nedostatak u kvalitetu robe, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije mogao da zatvori potraživanje po računu .../... od 04.10.2016. godine i po računu broj .../... na iznos od 365.027,90 dinara, imajući u vidu da je reklamirana roba vrednosti 4.500.000,00 dinara i odbio je tužbeni zahtev primenom odredbe člana 482, člana 262. i člana 454. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je tuženi već 16.03.2016. godine bio upoznat sa skrivenim nedostacima robe koju mu je isporučio tužilac, kada mu je treće lice, kupac vratio robu sa objašnjenjem da nije saobrazna deklaraciji, da je falsifikovana i sigurno nije proizvedena u Italiji, već u Kini, te da je bez odlaganja morao obavestiti tužioca, te zaključuje da je reklamacija koju je tuženi poslao 21.03.2016. godine neblagovremena. Drugostepeni sud se u tom stavu poziva na stav prvostepenog suda u predmetu P1 044/17 po tužbi za raskid ugovora i naknadu štete u iznosu od 4.500.000,00 dinara, koja je potvrđena presudom Pž 4815/18 od 18.09.2019. godine, kojom smatra da je rešeno prethodno pitanje u pogledu blagovremenosti reklamacije upućene tužiocu od strane tuženog. Takođe, drugostepeni sud ne prihvata zaključak prvostepenog suda da je tuženi za utvrđene nedostatke mogao znati tek pregledom od strane „Jugoinspekta“. Kako je tuženi neblagovremeno reklamirao tužiocu robu isporučunu po računu .../..., to je ta okolnost bez uticaja na odlučivanje o tužbenom zahtevu. Iz tih razloga je drugostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu plati utuženi iznos po računima broj .../... i broj .../... .

U reviziji, tuženi ističe da su utuženi računi plaćeni, protivno utvrđenju nižestepenih sudova da je plaćao bez označenja po kojim računima plaća. Dalje, revident smatra da je blagovremeno reklamirao tužiocu na primljenu robu, u skladu sa propisima o rokovima za skrivene i vidljive nedostatke, s obzirom na to kada je tuženi saznao za nedostatak, ali istovremeno navodi da je za nedostatak saznao 16.03.2016. godine, kada mu je to saopštio krajnji kupac. Na isti način je i drugostepeni sud raspravio ovu činjenicu. Tuženi smatra da prvostepeni sud nije utvrdio kada ističe rok za reklamaciju, odnosno kada je istekao rok za prijavu nesaobraznosti robe. Osporava da je u parnici u kojoj je doneta presuda Pž 4815/18 sud zaključio da je neblagovremen prigovor tuženog. Naprotiv, ističe da se po stanovištu iz presude Pž 4815/18 radi o prigovoru skrivenog nedostatka koji jeste dat blagovremeno pismenima od 21.03.2016. godine, ali da je propušten rok za utuženje u toj parnici. Revident smatra da se u ovoj parnici radi o tužbi radi naplate fakture, u kojoj može tražiti smanjenje cene ako istu nije platio.

Revizijski sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tuženi održao rok iz odredbe člana 482. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da kad se posle prijema stvari od strane kupca pokaže da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim pregledom prilikom preuzimanja stvari (skriveni nedostatak), kupac je dužan pod pretnjom gubitka prava da o tom nedostatku obavesti prodavca u roku od 8 dana računajući od dana kad je nedostatak otkrio, a kod ugovora o privredi bez odlaganja. U situaciji kada i tuženi u reviziji navodi da je za nedostatak saznao 16.03.2016. godine, kada mu je to saopštio krajnji kupac robe, tada se prigovor učinjen pismenim od 21.03.2016. godine ne može smatrati blagovremenim, odnosno da je saopšten bez odlaganja. Neosnovano revident ističe da je u prvostepenoj presudi utvrđeno činjenično stanje da je tuženi putem svojih predstavnika i telefonskim putem obaveštavao tuženog, jer tako nešto nije utvrđeno u prvostepenoj presudi, niti je ovakav prigovor tuženog na utvrđeno činjenično stanje na kom je zasnovana drugostepena presuda dovoljno određen.

Međutim, bitno je za odluku o tužbenom zahtevu da je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev ovde tuženog prema ovde tužiocu u parnici koja je vođena pred istim prvostepenim sudom pod P1 044/17 za raskid ugovora i naknadu štete u iznosu od 4.500.000,00 dinara. Dakle, ugovor između tužioca i tuženog o prodaji robe po računu .../... nije raskinut. Prema odredbi člana 488. Zakona o obligacionim odnosima, kupac koji je blagovremeno i uredno obavestio prodavca o materijalnom nedostatku robe može zahtevati od prodavca da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka, da zahteva sniženje cene, da izjavi da raskida ugovor, a u svakom od tih slučajeva i pravo na naknadu štete. U konkretnom slučaju, pošto nije raskinut ugovor o prodaji po računu broj .../..., tuženom je preostala mogućnost da od tužioca kao prodavca zahteva da nedostatak ukloni ili da mu preda drugu stvar bez nedostatka, ili da zahteva sniženje cene, što revident u reviziji navodi kao predmet ove parnice. Međutim, prema toku ove parnice ne proizilazi da je tuženi zahtevao sniženje cene za robu koju mu je tužilac isporučio po fakturi - otpremnici broj .../.... Naprotiv, tvrdnja je tuženog da ništa ne duguje tužiocu na ime cene za tu robu, te da tužilac uplatama tuženog nije mogao zatvoriti potraživanje po fakturi broj .../... prema tuženom. Ova parnica se ne vodi radi isplate potraživanja tužioca po fakturi – otpremnici broj .../..., niti je tuženi u ovoj parnici isticao zahtev za sniženje cene za robu koju je primio od tužioca po toj otpremnici.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju iznetom u prvostepenoj presudi, tuženi je uz dopis od 21.03.2016. godine tužiocu vratio račun broj .../..., i istakao da raskida kupoprodajni ugovor po tom računu, o kom pravu je pravnosnažno raspravljeno u parnici P1 044/17. Dalje je pozvao tužioca da preuzme robu u magacinu, zatim ga je 11.04.2016. godine dopisom opomenuo da može da preuzme robu nakon čega će mu zaračunavati ležarinu, te dalje da može da pristupi pregledu robe u prostorijama „Jugoinspekta“ 14.04.2016. godine. Tuženi je 10.05.2016. godine poslao tužiocu opomenu pred javnu prodaju u kojoj je naveo da će robu prodati na javnoj prodaji ukoliko je tužilac ne preuzme u roku od 2 dana od prijema opomene. Prema takvom sledu stvari proizilazi da nema osnova da zahtevom u vezi te robe tuženi odbije tužbeni zahtev koji je predmet ove parnice, a to je potraživanje tužioca po računu broj .../... za iznos od 4.134.886,39 dinara i po računu broj .../... u iznosu od 365.027,90 dinara. Ovo stoga što tuženi niti je umanjio potraživanje tužioca po računu broj .../... ostvarenjem zahteva za sniženje cene po osnovu materijalnih nedostataka te robe, niti je raskinuo ugovor sa tužiocem o prodaji robe broj .../... . Time je tužilac osnovano plaćanjima tuženog zatvorio potraživanje po računu broj .../..., te je ostalo nenamireno potraživanje po ovde predmetnim računima.

To su razlozi zbog kojih revizija tuženog nije osnovana, te je o njoj odlučeno u izreci po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić