Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1395/22 od 08.06.2022. godine,delimično je usvojena žalba tužene i delimično preinačena presuda Osnovnog suda u Kikindi, Sudska jedinica u Novom Kneževcu P1 662/20 od 21.01.2022. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca DD za isplatu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u iznosu od 64.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2021. godine do isplate i iznosa od 16.687,96 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 26.11.2021. godine. Stavom drugim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je odbijen zahtev tužilaca AA, BB, VV i GG za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 220.856,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, kao i zahtev tužioca DD za naknadu troškova postupka u celosti i obavezan tužilac DD da naknadi tuženoj troškove postupka u iznosu od 55.480,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u roku od 8 dana. Stavom trećim izreke, u preostalom delu je odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac DD da naknadi tuženoj troškove drugostepenog postupka u iznosu od 13.422,20 dinara, u roku od 8 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je usvojena žalba tužene i odlučeno o zahtevu tužioca DD, tužilac DD je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20 u daljem teksu ZPP).

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu po članu 408. istog zakona , ovaj sud je našao da revizija tužioca DD nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac DD je u radnom odnosu kod tužene i rad je obavljao u izdvojenom odeljenju tužene u ... . Mesto stanovanja ovog tužioca od mesta rada je udaljeno oko 150 – 170 m. Tužilac DD do mesta rada dolazi peške i vraća se peške. Na području opštine Novi Kneževac nije organizovan lokalni javni prevoz. Sud je na osnovu veštačenja utvrdio koliko iznose troškovi prevoza prema podacima o prisutnosti tužioca na radu i cene karata u lokalu Auto prevoznika JP „Autoprevoz“ iz Kikinde, u iznosu 50,00 dinara za pojedinačnu i 2.400,00 dinara za mesečnu kartu.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužioci koji žive u ... i čije mesto rada je u istom mestu, odlazak na rad započinju izlaskom iz kuće i završavaju ulaskom u izdvojeno odeljenje tužene u ..., na koji način se realizuje i njihov povratak sa rada, te da tužiocima, među kojima i tužiocu DD, pripadaju troškovi prevoza u lokalu, spram prisutnosti na radu.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da u odnosu na tužioca DD utvrđena razdaljina od mesta stanovanja do mesta rada od oko 150 – 170 m, ne uslovljava objektivnu potrebu za korišćenjem prevoza, te da bi dosuđivanjem troškova prevoza tužiocu DD došlo do zloupotrebe prava. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev ovog tužioca odbio kao neosnovan.

Revizijom tužioca DD neosnovano se osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 95/18 – autentično tumačenje) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ broj 21/15 ... 123/22) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukoliko je peronska karta uslov korišćenja prevoza, smatra se da je ista sastavni deo troškova prevoza. Odredbom stava 2. ovog člana je propisano da ako na istoj relaciji prevoz obavlja više prevoznika ili na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, pri utvrđivanju stvarnih troškova prevoza uzima se u obzir prosečna cena karata prevoznika za tu relaciju, odnosno sličnu relaciju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kako u konkretnoj situaciji odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, s obzirom na to da tužilac nema stvarne troškove prevoza, imajući u vidu utvrđenu razdaljinu od mesta stanovanja tužioca do mesta rada od oko 150 do 170 m i da ide peške, to je pravilno drugostepeni sud primenio materijano pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca DD za isplatu naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu u iznosu od 64.500,00 dinara, sa zateznom kamatom od 27.11.2011. godine do isplate i iznosa od 16.687,96 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 06.11.2021. godine . Na drugačiji zaključak ne utiču navodi revizije da udaljenost mesta rada do mesta stanovanja nije predviđena kao kriterijum od kojeg zavisi pravo zaposlenog na troškove za dolazak i odlazak sa rada i da tužilac nije dužan da rastojanje od oko 150-170m od mesta stanovanja do mesta rada pređe pešice.

Pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje zaposleni koji je imao realnu potrebu da se koristi prevozom za dolazak i odlazak sa rada. To nije slučaj sa tužiocem. Tužilac za prelazak razdaljine od svega 150-170m između mesta stanovanja i mesta rada, ne koristi nijedan vid prevoza. Takvo rastojanje, koje prema utvrđenoj činjenici tužilac može i prelazi pešice, ne opravdava traženu dosudu naknade troškova prevoza, kojih u konkretnom slučaju nema. U takvoj situaciji, isplatom cene prevoza ne bi se ostvarila svrha radi koje je ustanovljeno pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Naknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, po prirodi refundacionog karaktera, treba da posluži onoj svrsi radi koje je pravo ustanovljeno, a ne kojim drugim težnjama koje ne stoje u vezi sa funkcijom rada kod određenog poslodavca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić