.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 4714/2022
08.02.2023. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Goran Stojković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 162/22 od 18.03.2022. godine, u sednici održanoj 08.02.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 162/22 od 18.03.2021. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 162/22 od 18.03.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2246/2020 od 22.09.2021. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku tužioca od 09.08.2021. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade štete u visini razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvario u periodu od 10.04.2014. godine do 30.04.2021. godine, ukupan iznos od 2.022.390,44 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime naknade štete u visini razlike između isplaćene posebne penzije i zarade koju bi tužilac ostvarivao za period od 01.01.2014. godine do 10.04.2014. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obaveže tužena da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 15.374,77 dinara, za mesec april 2014. godine za period od 24.05.2014. godine zaključno sa 14.06.2014. godine. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 181.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje odluke do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 162/22 od 18.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužena, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.
Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...55/14), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a o dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava, imajući u vidu da pitanje naknade štete zaposlenom, zbog prestanka radnog odnosa, predstavlja činjenično pitanje koje se rešava u svakom konkretnom slučaju, a kod utvrđenja da nadležni organ tužene nije ponovo odlučio o radnom statusu tužioca nakon što je upravni sud poništio rešenje o njegovom prestanku radnog odnosa. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu primenjenih odredba članova 164 i 191. Zakona o radu i članova 154. stav 1. ZOO. Pored navedenog, revident nije dokazao da u konkretnom slučaju postoji različita sudska praksa u identičnoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno da se u konkretnom slučaju radi o odluci koja odstupa od sudske prakse. Bitne povrede postupka na koje se poziva revident nisu zakonski osnov zbog koga se može izjaviti posebna revizija.
Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužbom podnetom 11.09.2020. godine tužilac je tražio da se tužena obaveže da mu naknadi materijalnu štetu na ime razlike između isplaćene posebne penzije i plate koju bi ostvario u spornom periodu sa kamatom. U tužbi je bila označena vrednost predmeta spora na iznos od 900.000.00 dinara. Podneskom od 09.08.2021. godine tužilac je preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 2.202.803,68 dinara.
Kako se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, već o novčanom potraživanju iz radnog odnosa u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS, to revizija tužene nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
