Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 492/22 od 12.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju (iz čijih navoda proizilazi da se pobija drugostepena odluka u potvrđujućem delu prvostepene odluke kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju brak stranaka je zaključen 2009. godine, a 2013.godine je rođena njihova kćerka VV. Porodica živi u Novom Sadu (ulica ... br. ..) u stanu u svojini tuženog. U istom gradu tužilja ima svoj stan (na drugoj adresi). Dana 17.01.2022. godine u večernjim satima došlo je do sukoba među strankama tokom koga je tuženi, sačekavši tužilju u navedenom stanu, rekao tužilji da se „kupi“ iz stana, „sad ćeš videti kako ću ti uništiti život“ i „ubiću te“, a zatim krenuo prema tužilji sa dignutom rukom dok se ona povlačila unazad. Tužilja je uspela da pozove policiju koja je intervenisala. Sukobu je prethodilo to što je tuženi tražio od tužilje saglasnost da njihovu mal. kćerku, zajedno sa njegovim kćerkama iz prvog braka, vodi na ..., na šta mu je tužilja rekla: „Nećeš ti sa ku.vama da vodiš moje dete, ubiću te na spavanju“ (saznavši da je tuženi tokom trajanja njihovog braka imao emotivnu vezu sa drugom ženom). Naredbom Policijske uprave Novog Sada od 17.01.2022.godine tuženom je izrečena hitna mera privremenog udaljenja iz stana u trajanju od 48 časova i privremena zabrana kontaktiranja i približavanja žrtvi nasilja – tužilji. Nakon izricanja ove mere, tuženi se preselio u stan svoje majke. Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu NP 71/22 od 18.01.2022.godine usvojen je predlog tužilje za produženje hitnih mera koje su tuženom određene naredbom PU Novi Sad na period od 30 dana (do 18.02.2022.godine). Za vreme trajanja navedenih mera tuženi se nije približavao tužilji, niti je uznemiravao na bilo koji način (jedina ostvarena komunikacija između njih je bila preko meila vezano za održavanje ličnih kontakata tuženog sa mal. kćerkom). Prema izveštajima Centra za socijalni rad Grada Novog Sada (od 05.04.2022.godine i 21.06.2022.godine), poslednje tri godine postoje narušeni partnerski odnosi supružnika, u vezi sa čime su stranke imale različita viđenja o razlozima koji su do toga doveli (po navodima tužilje: neverstvo tuženog i vređanje tužilje kao majke i domaćice od strane tuženog, a po navodima tuženog: „bolesna ambicija“ tužilje za karijerom što za posledicu ima zapostavljanje članova primarne porodice i zanemarivanje domaćinstva), zbog čega je dato mišljenje da je predmetni događaj situacione prirode i da predstavlja kulminaciju trajno narušenih partnerskih odnosa, te da oboje nemaju nameru obnavljanja zajedničkog života, usled čega je rizik od recidiva nizak, tako da predložene mere zaštite od nasilja u porodici nisu svrsishodne, imajući u vidu da tužilja ima mogućnost organizovanja života sa maloletnim detetom i izvan stana tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da u ispoljenom ponašanju tuženog nema elemenata nasilja u porodici jer se radi o događaju situacine prirode (verbalni sukob praćen uzajamnim vređanjima i pretnjama), nakon čega je po pozivu tužilje intervenisala policija, kao kulminacije trajno narušenih partnerskih odnosa stranaka usled saznanja tužilje za drugu emotivnu vezu tuženog tokom trajanja bračne zajednice i neraščišćenih odnosa povodom imovine, što je sve dovelo do trajne separacije stranaka i prekida svakog partnerskog odnosa među njima, da uzajamnost vređanja i upućenih pretnji istog sadržaja isključuje pripisivanje krivice samo jednom od njih, pri čemu sadržina izrečenih pretnji (pretnja ubistvom) upućenih u afektu jedno drugome ne znači da oni zaista i stoje iza tih pretnji, imajući u vidu da u njihovom dosadašnjem zajedničkom životu nije bilo prijavljenih događaja vezanih za nasilje, pa nema uslova za izricanje mera zaštite od nasilja u smislu članova 197. i 198. Porodičnog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u reviziji tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nasilje u porodici definisano je članom 197. Porodičnog zakona, tako što je u stavu 1. propisano da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu 2. navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice. Članom 198. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojim se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članovima porodice. Članom 287. stavovi 1. i 2. Porodičnog zakona propisano je da sud nije vezan granicama tužbenog zahteva i predloženim merama.

Nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici. Pored toga neophodno je da sud pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje, što podrazumeva da se svako ponašanje koje odstupa od standarda normalnog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice mora kvalifikovati kao drsko, bezobzirno, odnosno zlonamerno ponašanje. Drskost, bezobzirnost i zlonamernost su upravo komponente nasilja u porodici i njegova suštinska obeležja koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja, pri čemu se radi o pravnim standardima čiju sadržinu sud utvrđuje svojim sudom vrednosti imajući u vidu sve objektivne i subjektivne, kao i specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja.

U situaciji uzjamnog vređanja i upućenih pretnji partnera jedno drugom, naročito ako su pretnje ozbiljnog sadržaja (koje se odnose na ugrožavanje života), čak i ako se radi o izolovanom incidentu, kod procene da li se radi o nasilju u porodici i da li postoji mogućnost njegovog ponavljanja moraju se naročito i sa posebnom pažnjom razmotriti svi aspekti tog sukoba, uključujući i sveobuhvatnu analizu celokupnog ponašanja partnera ne samo prilikom sukoba (ton, govor tela, posedovanje oružja ili drugih sredstava podobnih za ostvarenje pretnje, psiho fizička sposobnost za ostvarenje pretnje, sklonost verbalnom nasilju ili drugim oblicima nasilja i drugo), nego i u ranijem periodu (ispoljavanje bilo kojeg od oblika nasilja: ekonomsko, verbalno, psihičko, fizičko), bez obzira da li je bilo ili nije bilo prijavljivanja nasilja u porodici, uz procenu mogućnosti realnog ostvarenja upućenih pretnji u prostoru i vremenu (naročito ako partneri ili bivši partneri žive u istom stanu, gradu ili zemlji), postojanje zajedničke maloletne dece i drugih povezujućih činilaca ili potencijalnih provocirajućih momenata kao što su razvod braka, podela imovine i drugo (koji mogu biti izvor budućih konfliktnih situacija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju uzjamnost upućenih pretnji stranaka („ubiću te“), pri čemu je najpre usledila takva pretnja tužilje (koja nije želela da njihova zajednička malolenta kćerka tokom vikenda bude u društvu nove emotivne partnerke svog oca, pri čemu postupak za razvod braka nije bio okončan), a nakon toga pretnja tuženog iste sadržine upućena tužilji, upućuju na drugačiji zaključak od zaključka nižestepenih sudova da u ponašanju tuženog nije bilo postojanja elemenata nasilja u porodici dana 17.01.2022. godine i da se radilo o izolovanom incidentu koji se ne bi mogao ponoviti i ubuduće.

Naime, toga dana tuženi je, nakon pretnje koju mu je uputila tužilja, ispoljio verbalno nasilje prema tužilji, na takav način koji je kod nje mogao da izazove strah u pogledu ozbiljnosti njegovih pretnji. Tuženi je najpre uputio tužilji reči: „kupi se iz stana“, čime joj je, zapravo, koristeći se činjenicom da je vlasnik stana u kome je porodica do tada živela, naložio momentalno iseljenje iz njegovog stana na krajnje uvredljiv način za dugogodišnju partnerku (suprugu), uz zanemarivanje činjenice da u tom stanu živi i zajedničko maloletno dete uzrasta 11 godina, doba godine (zima) i doba dana (večernji časovi), mimo pravnih okvira za zaštitu prava svojine, što je bez sumnje oblik ponašanja koji predstavlja vid nasilničkog ponašanja. Zatim je tuženi uputio tužilji reči: „sad ćeš videti kako ću ti uništiti život“, što po svom obliku predstavlja pretnju koja nagoveštava nameru jednog parnera da drugom partneru i u budućnosti utiče na život na neprihvatljiv način, koje ponašanje takođe nesumnjivo predstavlja nasilničko ponašanje. I najzad, tuženi je, prema navodima tužilje, uputio tužilji još i pretnju rekavši joj: „ubiću te“. Međutim, za razliku od tužilje, tuženi se nije zaustavio na iznetim verbalnim pretnjama, već je neposredno nakon iznetih pretnji „krenuo prema tužilji sa dignutom rukom“, dok se ona povlačila unazad. Ovo ukazuje na to da je u tom trenutku postojala očigledna i nesumnjiva opasnost od prelaska tuženog sa pretnji kao vida verbalnog nasilja na moguće fizičko nasilje, što je kod tužilje izazivalo osećanja straha i životne ugroženosti zbog mogućnosti ispoljavanja i fizičkog nasilja i ostvarenja izrečenih pretnji, posebno pri činjenici da je u stanu tuženog policija pronašla pištolj, za čije držanje je tuženi imao dozvolu (kako to proizilazi iz rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu NP 71/22 od 18.01.2022. godine o produženju hitnih mera koje su tuženom određene naredbom PU Novi Sad). Ovakvo ponašanje tuženog je u krajnjem ishodu, i dovelo do pozivanja policije od strane tužilje i intervencije policije.

Kod iznetog, ispoljavanje ovakvih oblika ponašanja tuženog prema tužilji, predstavlja oblik drskog i bezobzirnog ponašanja koje je u konkretnom slučaju dovelo do ugrožavanja spokojstva tužilje kao partnera i narušavanja duševnog stanja, i pozivanja policije radi zaštite, pa se takvo ponašanje kvalifikuje kao nasilje u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona.

Kada sud utvrdi da određeni vid nasilja u porodici postoji potrebno je odrediti adekvatnu meru zaštite u skladu sa odredbama člana 198. Porodičnog zakona vodeći računa da ona bude delotvorna i svrsishodna. Imajući u vidu stepen nasilja i posledice po spokojstvo i psihičko stanje tužilje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda izricanje mere zaštite od nasilja u porodici, nalaganjem tuženom da se iseli iz stana u kome je porodica živela sa zajedničkim maloletnim detetom (bliže opisan u izreci prvostepene presude) i da se približava tužilji na udaljenosti manjoj od 100m, uz zabranu pristupa u prostor oko mesta rada tužilje na udaljenosti manjoj od 100m, kao i zabranjivanjem tuženom svakog daljeg drskog, bezobzirnog i zlonamernog ponašanja kojim se ugrožava duševno zdravlje i telesni integritet tužilje, koje mere zaštite od nasilja u porodici bi trajale godinu dana od dana donošenja presude, sa mogućnošću produženja sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih su određene, predstavlja adekvatnu meru koja treba da obezbedi stvaranje uslova za iznalaženje rešenja u cilju prevazilaženja narušenih međusobnih odnosa i obezbedi tužilji spokojstvo i uspostavljanje psihičke ravnoteže. Pri tome, činjenica da se tuženi po nalogu policije iste večeri iz tog stana preselio u stan svoje majke i da tužilja u istom gradu ima stan u svom vlasništvu nije od uticaja na drugačiju odluku u ovom sporu kao sporu za zaštitu od nasilja, jer stranke imaju mogućnost da nerešene imovinske odnose rasprave u drugom postupku.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i tužbeni zahtev usvojio.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP u vezi člana 207 Porodičnog zakona pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata od 9.000,00 dinara, zastupanja na tri održana ročišta od po 10.500,00 dinara i jednom neodržanom ročištu 6.000,00 dinara i sastav žalbe 18.000,00 dinara, prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br.121/12 ... 37/21), kao i na ime sudskih taksi za: tužbu 1.900,00 dinara, prvostepenu presudu 1.900,00 dinara, žalbu 1.900,00 dinara i drugostepenu odluku 1.900,00 dinara, odmereno prema tarifnim brojevima 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br.128/24...106/15).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen jer nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić