Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1074/21 od 01.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pirotu P 963/18 od 02.12.2020. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu trećem i sedmom izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev i naloženo tuženom da sa parcele tužioca kp. br. .../... ukloni kazanicu, koja se u celosti nalazi na ovoj parceli u površini od 12m², na južnoj strani parcele prema skici veštaka geometra sa merama i granicama bliže označenim u pomenutom stavu i da ukloni česmu koja se nalazi u celosti na kp. br. .../... u površini od 1m² u merama 1h0,64 metara, prema skici veštaka geometra. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 160.370,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za dosuđenje troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog, u odnosu na stav drugi izreke drugostepene presude, dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je vlasnik kp. br. .../... KO ... po osnovu nasleđa iza smrti svoje majke sada pok. VV po rešenju Osnovnog suda u Pirotu O 1411/14 od 29.01.2015. godine. Kao vlasnik je i upisan u listu nepokretnosti broj ... KO ... . Parcela tužioca graniči se sa parcelom tuženog kp. br. .../..., na kojoj je tuženi sagradio zgradu, s tim što je jedan deo te zgrade podigao na parceli tužioca. Tuženi je na parceli tužioca u toku 2003.godine sazidao i kazanicu i česmu za vodu , a naknadno je postavio i žičanu ogradu. Tuženi je sa bratom tužioca sada pok. GG zaključio sporazum od 22.12.2004. godine, po kome je brat tužioca tuženom ustupio na neograničeno korišćenje deo sporne parcele u delu od ½ sa određenim merama i granicama. U tom sporazumu je navedeno da je brat tužioca ovlašćen od svoje majke da zaključi sporazum sa tuženim, ali bez njenog potpisa i bez njenog punomoćja. Majka tužioca, kao vlasnik parcele, uputila je tuženom opomenu u pisanoj formi dana 30.03.2006. godine, obavestivši ga da je ona vlasnik kp. br. .../... KO ... i da je tuženi samovlasno sagradio česmu i kazanicu na toj parceli, kao i jedan deo zgrade. Naložila mu je da u roku od 15 dana ukloni označene objekte pod pretnjom tužbe. Nakon smrti majke, tužilac je uputio opomenu tuženom u pisanoj formi dana 24.08.2015. godine, zatraživši od tuženog da ukloni ozidanu česmu, kazanicu, žičanu ogradu i deo zgrade koje je podigao na njegovoj parceli. Prema skici veštaka geometra, sporni prostor pripada tužiočevoj parceli .../... KO ... .

Prvostepeni sud je presudom delimično usvojio tužbeni zahtev, utvrdio zauzeće dela parcele tužioca, naložio tuženom da sa parcele tužioca ukloni žičanu ogradu, odbio tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da tuženi sa njegove parcele ukloni kazanicu i česmu, obavezao tuženog da na ime zauzetog dela, izgrađenim delom letnjikovca na južnoj strani parcele u površini od 14m², isplati tužiocu tržišnu vrednost zemljišta u iznosu od 5.600,00 dinara, delimično usvojio protivtužbeni zahtev i utvrdio pravo svojine tuženog na delu zemljišta tužioca na površini od 14m² na južnoj strani parcele, i to zemljišta ispod dela bespravno izgrađenog objekta tzv. letnjikovca, te odbio tužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi vlasnik kp. br. .../... u površini većoj od usvojene od 14m² do tražene od 141m² po osnovu gradnje. U odnosu na stav treći izreke pobijane presude prvostepeni sud je zaključio da je tuženi kazanicu i česmu za vodu sagradio tokom 2003. godine u skladu sa sporazumom sačinjenim sa GG, sinom tadašnje vlasnice parcele sada pok. VV, imajući u vidu da je kazanica tada i završena i korišćena u svrhu za koju je i sagrađena, a da nezavršeni, sitni građevinski radovi nisu od značaja za ocenu završenosti objekta, zbog čega tužilac na osnovu člana 25. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ( rok od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta ) nema pravo izbora, da mu pripadne pravo svojine na objektu, da graditelj poruši objekat i vrati zemljište u prvobitno stanje ili da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta

Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da kazanica predstavlja nelegalno građen objekat, manje površine, da nije završena, da je samo u grubim radovima, a da je tuženi nesavesan graditelj, jer je znao da je gradio na tuđem zemljištu na osnovu sporazuma sa sinom tadašnjeg vlasnika, bez ovlašćenja vlasnika, pri čemu se vlasnik zemljišta usprotivio gradnji, tražeći uklanjanje nedovršenog objekta i česme, i zbog čega je drugostepeni sud presudu prvostepenog suda preinačio i usvojio tužbeni zahtev za uklanjanje kazanice i česme za vodu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine po samom zakonu, između ostalog, stiče i stvaranjem nove stvari i gradnjom na tuđem zemljištu. Odredbom čl. 24-26. istog zakona propisani su uslovi pod kojima graditelj može steći pravo svojine građenjem na tuđem zemljištu, a pri čemu sticanje prava svojine zavisi od savesnosti graditelja, protivljenja vlasnika zemljišta, vrednosti građevinskog objekta i zemljišta i rokova u kome vlasnik zemljišta može da ostvari svoje pravo.

Shodno citiranim odredbama, ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zaključak i odluka drugostepenog suda u pobijanom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava iz čl. 21, 22, 24-26. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Naime, prema utvrđenju drugostepenog suda, tuženi je na osnovu sporazuma sa sinom vlasnika zemljišta, bez punomoćja i potpisa vlasnika nelegalno gradio dva objekta manje površine, kazanicu koja još uvek nije završena, jer je samo u grubim radovima i česmu za vodu krajem 2003. godine, dok je vlasnik zemljišta, majka tužioca, još marta 2006. godine uputila tuženom opomenu u pisanoj formi, ukazujući da je tuženi samovlasno sagradio ozidanu česmu i kazanicu, zatraživši da ove objekte sa njene parcele ukloni, zbog čega u konkretnom slučaju nije protekao rok za podnošenje tužbe od tri godine posle izgradnje objekta. Prema odredbi člana 25. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ako je graditelj znao da gradi na tuđem zemljištu ili ako to nije znao, a vlasnik se tome odmah usprotivio, vlasnik zemljišta može tražiti da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat ili da graditelj poruši građevinski objekat i vrati zemljište u prvobitno stanje ili da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta. Pravo izbora iz stava 1.ovog člana vlasnik zemljišta može ostvariti najkasnije u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta. Dakle, iz citiranih propisa proizlazi da je pravo izbora vlasnika građevinskog zemljiša uslovljeno njegovim protivljenjem odmah po započetoj gradnji i rokom od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta, a ove odlučne okolnosti drugostepeni sud je utvrdio drugačije od prvostepenog suda, bez na raspravi izvedenih dokaza i njihove ocene. Tako je drugostepeni sud , na okolnost izgrađenosti kazanice, drugačije cenio nalaz veštaka, i utvrdio da ovaj građevinski objekat nije dovršen jer se nalazi u fazi izvedenih samo grubih građevinskih radova, suprotno od prvostepenog utvrđenja da je kazanica tokom 2003.godine i završena i korišćena u svrhu za koju je i sagrađena, a da nezavršeni, sitni građevinski radovi nisu od značaja za ocenu završenosti objekta. Takođe je drugostepeni sud utvrdio da se vlasnik parcele protivio gradnji objekta pre završetka gradnje i u okviru roka od tri godine za podnošenje tužbe iz člana 25. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, suprotno od utvrđenja prvostepenog suda da je majka tužioca, kao vlasnik parcele, uputila tuženom opomenu u pisanoj formi dana 30.03.2006. godine, obavestivši ga da je ona vlasnik kp. br. .../... KO ... i da je tuženi samovlasno sagradio česmu i kazanicu na toj parceli.

Saglasno navedenom, drugostepeni sud je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrdio zbog čega će u ponovnom postupku, imajući u vidu upute iz ovog rešenja, ponovo odlučiti o žalbi tuženog.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije odnosu na preostali deo drugostepene presude u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 24.12.2015. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 10.000,00 dinara. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 121,3546 dinara, pa vrednost predmeta spora pobijanog dela predstavlja dinarsku protivvrednost 82,40 evra. Prvostepena presuda doneta je 02.12.2020 godine, a drugostepena presuda doneta je 01.04.2021. godine.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u stavu prvom, kojim su potvrđeni stavovi prvi, drugi, četvrti i šesti izreke prvostepene presude, ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Stavom prvim izreke pravnosnažne presude, kojim je potvrđen stav peti izreke prvostepene presude, tuženi je u sporu uspeo, zbog čega saglasno članu 410. stav 2. tačka 4. ZPP nema pravnog interesa za pobijanje revizijom.

Tuženi, osim što je reviziju označio posebnom, nijednim navodom (nepozivanjem na član 404. ZPP ili na sadržinu ove odredbe) nije ukazao da je izjavio posebnu reviziju, pa je zato o reviziji odlučivano kao o redovnoj.

Saglasno ovlašćenju iz odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić