Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1116/22 od 09.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. U stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, te pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... sa izmenama), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na bitnu povredu iz tačke 12. navedenog člana (da pobijana presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, protivrečna je sama sebi i ne navodi razloge o bitnim činjenicama), ne predstavlja razlog zbog koga revizija u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP može da se izjavi. Takođe, ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, usled pogrešne ocene dokaza, takođe nije razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su tokom 2009. godine primljeni u radni odnos u MUP RS, ali tužena im iz bezbedonosnih razloga nikada nije dostavila rešenje o zasnivanju radnog odnosa. Tužioci su svoje radne zadatke obavljali na teritoriji KiM, a zarade od strane tužene uredno su im isplaćivane sve do juna 2013. godine, kada je prestala isplata istih. Utvrđeno je tokom postupka da tužioci nisu dobili od tužene rešenja o prestanku radnog odnosa, premeštaju ili penzionisanju, a sada rade pri KPS. Tužbeni zathev tužioci zasnivaju na tvrdnji da su njihove kolege, i to: ĐĐ, EE i ŽŽ (koji su bili u istom položaju kao i tužioci) od strane organa tužene dobili rešenje o prestanku radnog odnosa sa 31.12.2013. godine, a u skladu sa Uredbom Vlade RS, koja je propisivala pravo na posebnu penziju za zaposlene koji su obavljali poslove i zadatke pri MUP-u RS i čije je prebivalište na teritoriji AP KiM. Takođe je utvrđeno da su tužioci podneli, i to svaki tužilac ponaosob, zahtev za utvrđivanje posebne penzije kod RF PIO, a prema navedenoj Uredbi, te da su rešenjima RF PIO njihovi zahtevi odbijeni sa obrazloženjem da je Sektor za ljudske resurse MUP-a obavestio RF PIO dopisom da tužiocima nije prestao radni odnos 31.12.2013. godine usled organizacionih promena u MUP-u (kako je to propisano Uredbom). Radi potrebe parnice izvršen je uvid u priložena rešenja MUP-a RS od 31.12.2013. godine, a kojim rešenjima je drugim zaposlenima u MUP-u KiM utvrđeno da im je radni odnos prestao 31.12.2013. godine, kao i u rešenja RF PIO od 09.07.2014, 04.04.2018, 25.02.2014. i 03.03.2014. godine, iz kojih proizilazi da je drugim zaposlenim licima u MUP KiM utvrđeno pravo na posebnu penziju počev od 2014. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nisu učinili verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije, odnosno da je ponašanje organa tužene u postupku vršenja svojih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravima tužilaca bilo diskriminatorno, tako što je tužioce stavila u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali da su bilo kojim aktom, ili postupanjem organa tužene, diskriminisani kako na neposredan, tako i na posredan način, odnosno da su tužiocima zbog nekog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava, pa su odbili tužbene zahteve tužilaca, kao neosnovane.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocima, a sledstveno tome i za naknadu nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS,“ broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike, ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje, ili davanje prvenstva), u odnosu na lica, ili grupe, kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren, ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Prema čl. 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu (stav 2.).

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj, ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko, ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Tužioci su tražili da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa, kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji diskriminacija - neposredna, ni posredna. Tužioci nisu dokazali da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocima donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužilaca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužioci mogu ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona.

S obzirom na izloženo neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom na to da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioce u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužiocima.

Iz napred navedenih razloga, a budući da je utvrđeno da tužena nije diskriminatorski postupala prema tužiocima, neosnovani su i ostali zahtevi tužilaca, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić