Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4153/21 od 13.05.2022. godine, u stavu prvom izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu jedan, dva, tri, četiri i sedam izreke i u tom delu žalbe tužioca i tužene odbijene su kao neosnovane; u stavu drugom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda u delu stava pet i šest izreke i obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljenih zarada za period od 01.04.2016. godine do 31.01.2018. godine pojedinačno navedene mesečne iznosa sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za navedeni period za svaki mesec pojedinačno iz tog perioda na navedene iznose i to: doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu RF PIO u Beogradu, doprinose za zdravstveno osiguranje nadležnom fondu zdravstvenog osiguranja u Beogradu i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Beogradu; u stavu trećem izreke ukinuta je navedena prvostepena presuda u preostalom delu stava pet i šest izreke koji se odnosi na potraživanje tužioca za januar, februar i mart 2016. godine i u stavu osam izreke i predmet u tom delu upućen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepeni presude tužena je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. tav 2. tačka 5. i tačka 12. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužene i predložio odbijanje revizije kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pojanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20, u daljem tekstu ZPP), i odlučio da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 5. i 12. Zakona o parničnom postupku, koje u smislu člana 407. stav 1. ZPP ne mogu biti revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, na osnovu zaključenog ugovora o radu broj .../... od 01.11.2013. godine, radi obavljanja poslova ... i ..., na neodređeno vreme, počev od 01.11.2013. godine, sa radnim vremenom od 40 sati nedeljno, odnosno 8 sati dnevno i sa ugovorenom neto zaradom u iznosu od 29.143,00 dinara, koja se isplaćuje jednom mesečno, do 5-og u mesecu za prethodni mesec. Dana 30.12.2015. godine tužena je, na osnovu člana 192. stav 1. tačka 1. u vezi sa članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, po odluci Saveta mesne zajednice Ripanj od 30.10.2015. godine, donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca broj .../... kojim je tužiocu radni odnos prestao sa danom 31.12.2015. godine zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je obavljao. Navedeno rešenje tužilac je primio 30.12.2015. godine, a tužba je podneta 24.02.2016. godine. Prema obrazloženju osporenog rešenja tužiocu prestaje radni odnos kod tužene na osnovu Odluke saveta Mesne zajednice Ripanj od 30.10.2015. godine, zbog ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, jer je utvrđeno da je prestala potreba za radom imenovanog, odnosno smanjenja obima posla i promene organizacije rada i nedostatka finansijskih sredstava. Tokom postupka tužena nije dokazala postojanje zakonskog i validnog kvoruma za odlučivanje na sednici saveta Mesne zajednice Ripanj od 30.10.2015. godine, a prema sadržini navedene odluke na toj sednici je pročitana odluka državne revizorske institucije. Tužena je tužiocu isplatila otpremninu u aprilu 2016. godine. Dalje je utvrđeno da je tužilac nastavio da obavlja istu radnu aktivnost u ime tužene i nakon što je doneto osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa, što je suprotno navodima iz osporenog rešenja da je prestala potreba za radom zaposlenog, ovde tužioca, usled ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, odnosno zbog smanjenja obima posla i promene organizacije rada. Tokom postupka je izveden dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka za ekonomsko finansijsku oblast, te je utvrđena visina izgubljenih zarada tužioca za period od janaura 2016. godine zaključno sa 31.10.2019. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito, imajući u vidu da je tužilac nastavio da obavlja istu radnu aktivnost i nakon što je doneto osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa, te da isto ne može pravno opstati jer je u koliziji sa utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i da je odluka o prestanku tužiočevog radnog odnosa doneta bez prisustva kvoruma što prestavlja nelogičnost, te da rešenje ne sadrži adekvatnu pouku o pravnom leku, nije preciziran rok u kojem tužilac može pokrenuti radni spor, niti je naznačen sud kome se tužilac može obratiti. Kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa, tužiocu pripada pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade kako je i opredeljena tužbenim zahtevom, s tim što prvostepeni sud delimično usvaja istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja i nalazi da je potraživanje tužioca osnovano samo za period od februara 2018. godine zaključno sa oktobrom 2019. godine, te u preostalom delu odbija tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da je u tom delu potraživanje tužioca zastarelo.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu oduku, podržao razloge prvostepenog suda i dopunio pravne razloge ocene osnovanosti tužbenog zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca ističući nedostatke u pogledu obrazloženja rešenja, kao i razloge za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, s tim što zaključuje da potraživanje tužioca i za period pre februara 2018. godine nije zastarelo, jer se radi o potraživanju iz radnog odnosa koje zastareva u smislu odredbe člana 196. Zakona o radu u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, a u konkretnom slučaju postojanje sudske odluke kojom je utvrđeno da zaposlenom, ovde tužiocu prestaje radni odnos bez pravog osnova, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je u tom delu odluka prvostepenog suda preinačena i tužbeni zahtev usvojen. U delu odluke koja se odnosi na naknadu štete za neisplaćene zarade u periodu od januara do marta 2016.godine, kao i za pripadajuće doprinose drugostepeni sud je ukinuo odluku nalazeći da nije izvršeno umanjenje za iznos prihoda koje je tužilac kao zaposleni ostvario po osnovu rada, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u kome je navedeno da je tužilac nastavio da radi kod tužene i nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Revident ističe da je neprihvatljiv pravni zaključak apelacionog suda u pogledu nedostatka obrazloženja pobijanog rešenja o otkazu, s obzirom da je isti kontradiktoran nalazu nadležnog organa državne revizorske institucije kojim je utvrđeno da je radni odnos tužioca u suprotnosti sa Zakonom o komunalnim delatnostima, Zakonom o lokaloj samoupravi i Zakonom o budžetskom sistemu, te da apelacioni sud nije cenio opravdanost prestanka radnog odnosa zasnovanog na apsolutno ništavom ugovoru o radu, niti su dati jasni razlozi na koji način nedostaci obrazloženja konvalidiraju radni odnos zasnovan na ništavom ugovoru o radu, imajući u vidu da je u postupku kontrole državne revizorske institucije konstatovano da mesne zajednice koje ostvaruju prihode ne mogu iste uplaćivati na svoje podračune, niti mogu zaključivati ugovore o delu i ugovore o radu u skladu sa čime je i doneto rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu. Revident navodi da je radni odnos tužioca zasnovan suprotno zakonu, te da otklanjanjem nezakonitosti ne može nastati šteta za tužioca, niti obaveza tužene po presudi, te se osporava zahtev za naknadu štete kao neosnovan i nedozvoljen i ukazuje da je drugostepeni sud propustio da identifikuje pravo iz kojeg potiče dosuđeno novčano potraživanje tužioca na ostvarivanje zarade, odnosno da taj sud nije dao nijedan razlog o tome kad i kako nastaje obaveza tužene za period nakon otkaza i na osnovu kog merodavnog propisa kad tužena ne može da obavlja komunalnu delatnost. Ističe se i da je pogrešno cenjen istaknuti prigovor zastarelosti, uz navode da je sud i u tom delu pogrešno primenio materijalno pravo.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i Vrhovni kasacioni sud, nalazeći da nisu osnovani navodi revizije.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, te je pravilno obavezana tužena na isplatu novčanih iznosa na ime naknade štete u vidu izgubljenih zarada sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i na uplatu pripadajućih doprinosa.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), u članu 179. stav 5. tačka 1. propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 185. stav 1. Zakona o radu).

Iz citiranih odredbi proizlazi da rešenje o otkazu ugovora o radu i u slučaju otkaza usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, odnosno smanjenja obima posla mora da sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku. Obrazloženje rešenja o otkazu mora biti konkretizovano, na način koji daje mogućnost zaposlenom da pobija konkretno rešenje ukoliko nisu ispunjeni razlozi zbog kojih je doneto. Stoga, izostanak obrazloženja rešenja o otkazu ugovora o radu ne može se pravdati time da je doneto na osnovu nalaza nadležnog organa državne revizorske institucije, kako to pogrešno smatra tužena.

Osporeno rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužioca, kako je to utvrđeno tokom postupka, ne sadrži konkretne razloge zbog kojih je tužilac proglašen za zaposlenog za čijim radom je prestala potreba, ne sadrži adekvatnu pouku o pravnom leku, dok u obrazloženju rešenja stoji da se rešenje donosi na osnovu odluke Saveta mesne zajednice Ripanj, za koju je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je doneta bez prisustva kvoruma, što su dovoljni razlozi za njegovu nezakonitost. Osim toga, kontradiktorno je da je u obrazloženju rešenja istaknuto da je zaposlenom prestao radni odnos zbog smanjenja obima posla, a da je isti zaposleni nakon donošenja rešenja nastavio da obavlja isti posao bez zaključenog ugovora o radu. Nadalje, kod nesporno utvrđene nepotpunosti samog rešenja i nezakonitosti (nepravilnosti) postupka za njegovo donošenje, nisu od uticaja preostali navodi revidenta kojima se ukazuje na normativne efekte. Okolnost da je važeća zakonska regulativa od uticaja na radno-pravni status nekog lica ne znači da obrazloženje rešenje o prestanku radnog odnosa može biti dato paušalno i da rešenje može biti doneto bez poštovanja zakonom propisane procedure.

Tužilac je nesumnjivo bio u radnom odnosu kod tužene i ostvarivao prava iz radnog odnosa, pa su irelevantni i navodi revidenta kojima se osporava zakonitost samog ugovora o radu zaključenog između parničnih stranaka.

Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, pravilno je primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade. Suprotno shvatanju revidenta, pravilno je cenjen istaknuti prigovor zastarelosti kao neosnovan u skladu sa odredbom člana 196. Zakona o radu. Navedenom odredbom propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Naknada štete zbog nezakonitog otkaza ima karakter novčanog potraživanja iz radnog odnosa, a ovo potraživanje je dospelo kada je u sudskom postupku utvrđeno da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, te stoga isto nije zastarelo.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić