U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu ... . Tužiočeva osnovna plata obračunavana je množenjem osnovice sa njegovim utvrđenim koeficijentom. Tuženi je tako obračunatu platu, koja je bila niža od minimalne zarade, korigovao do njene visine i tužiocu isplaćivao platu u visini minimalne zarade. U obračunskim listama za isplatu tužiočeve plate nisu posebno iskazani troškovi ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Tužilac podnetom tužbom traži da mu se ove naknade isplate u visini utvrđenoj veštačenjem, primenom parametara iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 22/97 ... 31/01).

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Plata tužioca obračunava se na osnovu Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 88/17 ... 129/21). Tim zakonom je, pored ostalog, propisano da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine (član 3. stav 1), kao i da koeficijent koji izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu u sebi sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 1 i 2). Koeficijente za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave utvrđeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Prema odredbi člana 118. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6). Odredbom člana 2. stav 2. tog zakona propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.

Sledstveno izloženom, supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih posebnim zakonom nisu uređeni na drugačiji način. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to označena odredba posebnog zakona isključuje primenu člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave iz 2015, 2018, 2019. i 2020. godine nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. S`obzirom da je tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu isplaćivana kroz koeficijent za obračun njegove plate, to mu ne pripada pravo na dodatnu isplatu ovih naknada koju potražuje podnetom tužbom, bez obzira na činjenicu što mu je isplaćena minimalna zarada.

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić