Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 414/23 od 17.07.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Zorana Kočovića, a prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljenog Zorana Kočovića, advokat Miloljub Jovičić u zahtevu navodi da isti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 414/23 od 17.07.2023. godine, međutim iz navoda zahteva proizilazi da je isti podnet i protiv presude Osnovnog suda u Požegi Kv 84/23 od 27.04.2023. godine, zbog povrede krivičnog zakona „iz člana 493. stav 3. ZKP“, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pravnosnažne presude i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Kočovića, je neosnovan.

Branilac okrivljenog Zorana Kočovića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u konkretnom slučaju, na štetu okrivljenog, nije moglo izvršiti spajanje različitih krivičnih sankcija i to zatvorske kazne u trajanju od tri godine i kazne zatvora od jedne godine, za koju je određeno da će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje i okrivljenom izreći jedinstvena kazna zatvora koja će se izvršavati u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija. Ovo posebno imajući u vidu da je kao osnov nove kazne, uzeta jedinstvena kazna zatvora po presudi Osnovnog suda u Požegi K 20/18 od 07.12.2020. godine, koja je doneta zbog krivičnih dela u sticaju pa su u istoj sadržane kazne za dva krivična dela, a ne za jedno krivično delo.

Ove navode, koji po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Shodno odredbi člana 552. stav 1. tačka 1) ZKP, dozvoljeno je spajanje kazne zatvora (član 45. stav 1. Krivičnog zakonika) i kazne zatvora koju okrivljeni po odluci suda shodno članu 45. stav 5. Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela („Sl. Glasnik RS“ broj 121/12), treba da izdrži na taj način što ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje (tzv. „kućni zatvor“) i izricanje jedinstvene kazne po pravilima za odmeravanje kazne za dela u sticaju, jer su u pitanju istovrsne kazne koje nakon izricanja jedinstvene kazne gube svoju samostalnost.

Ukoliko je jedinstvena kazna zatvora izrečena u trajanju do jedne godine sud će ceneći sve okolnosti (član 45. stav 5. Krivičnog zakonika), odlučiti da li će odrediti da se izvrši na način što okrivljeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje (tzv. „kućni zatvor“), a ukoliko je jedinstvena kazna izrečena u trajanju od preko jedne godine, kao što je to u konkretnom slučaju u pitanju, ne mogu se primeniti odredbe člana 45. stav 5. Krivičnog zakonika.

Pri tome, istu povredu zakona branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, pa kako je Apelacioni sud u Kragujevcu, kao drugostepeni, u svojoj odluci Kž1 414/23 od 17.07.2023. godine, ocenio ove žalbene navode neosnovanim i o tome je na strani 2., stav šest i sedam, izneo dovoljne i jasne razloge, nalazeći da kazna tzv „kućnog zatvora“ predstavlja samo način izvršenja kazne zatvora i da spajanjem kazni kao u konkretnom slučaju, na štetu okrivljenog, nije povređen krivični zakon, kao i da se prilikom odmeravanja nove jedinstvene kazne, ne mogu kao osnov uzeti pojedinačne kazne zatvora utvrđene za pojedina krivična dela, obzirom da su iste izricanjem jedinstvene kazne zatvora izgubile svoju samostalnost, koje razloge Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, upućuje.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić