Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 217/18 od 26.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se tuženi obavežu da solidarno isplate svakom od tužilaca pojedinačno označene novčane iznose sa kamatom od 25.04.2013. godine do isplate kao i da se tuženi obavežu da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tužioci su obavezani da tuženoj Republici Srbiji naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 11.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2478/22 od 16.01.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilaca je delimično usvojena, a delimično odbijena i prvostepena presuda ukinuta u odnosu na tuženog ŽŽ i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u preostalom delu u odnosu na tužene ZZ.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – dr Zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca u odnosu na tuženog ZZ, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilaca u odnosu na tuženog ZZ osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su protiv Udruženja osiguravača Srbije – Garantnog fonda vodili parnicu radi naknade štete, koju su pretrpeli u saobraćajnoj nezgodi dana 24.08.2011. godine, kada je tuženi ŽŽ upravljajući vozilom u vlasništvu tuženog ZZ, u alkoholisanom stanju i bez vozačke dozvole izgubio kontrolu nad vozilom, sleteo s puta, oborio metalnu ogradu u ulici ... broj .. u ..., uleteo u dvorište gde su sedeli tužioci i naneo im nematerijalnu štetu. U toj parnici doneta je presuda P 996/12 od 25.04.2013. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljeni strah u iznosima od po 60.000,00 dinara. Viši sud u Zrenjaninu je presudom Gž 416/13 od 11.10.2013. godine, delimično preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca u celini. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 72/2014 od 06.02.2014. godine, revizija tužilaca izjavljena protiv drugostepene presude u tom postupku je odbačena kao nedozvoljena. U posebnoj parnici tužilac II je ostvario pravo na naknadu nematerijalne štete u odnosu na tuženi Garantni fond u predmetu P 1842/11 Osnovnog suda u Zrenjaninu. Pored toga, utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom krivičnog suda, Osnovnog suda u Zrenjaninu K 949/12 od 24.10.2012. godine, ovde tuženi ŽŽ osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci za krivično delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 1. u vezi člana 278. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS zato što je dana 24.08.2011. godine, upravljajući neispravnim putničkim vozilom pod dejstvom alkohola, bez posedovanja dozvole za upravljanje vozilom i bez izdate saobraćajne dozvole za predmetno vozilo na mestu gde je bio okupljen veći broj ljudi izazvao opasnost za njihov život.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan u odnosu na tužene ZZ i ŽŽ, nalazeći da je istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja osnovan primenom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, dok je u odnosu na tuženu Republiku Srbiju tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, primenom člana 172. tog Zakona, jer ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu, budući da su sudovi u parnici koja je prethodno vođena za naknadu štete povodom istog životnog događaja odlučivali u skladu sa zakonom i u okviru svoje nadležnosti, pa nema nepravilnog i nezakonitog postupanja državnog organa.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda, u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nalazeći da ne postoji osnov odgovornosti za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužioci nisu dokazali da im je u konkretnom slučaju nepravilnim i nezakonitim postupanjem državnog organa prouzrokovana šteta. U pogledu ocene prigovora zastarelosti potraživanja, po stanovištu drugostepenog suda tuženi ZZ, kao vlasnik vozila kojim je prouzrokovana šteta odgovara po principu objektivne odgovornosti u okviru rokova zastarelosti koji su propisani odredbama člana 376. ZOO, dok se u odnosu na tuženog ŽŽ, koji je prouzrokovao štetu krivičnim delom i koji je osuđen pravnosnažnom presudom krivičnog suda, ima primeniti privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. ZOO, kao prema odgovornom licu – učiniocu krivičnog dela, pa je iz navedenih razloga prvostepena presuda potvrđena u odnosu na tužene Republiku Srbiju i ZZ, a ukinuta prema tuženom ŽŽ.

Prema članu 377. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isto važi i za zastoj zastarevanja. S tim u vezi, prema pravnom stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine, u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju šteta prouzrokovana krivičnim delom, za koje je tuženi ŽŽ osuđen pravnosnažnom presudom krivičnog suda, to se privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. ZOO primenjuje prema svakom odgovornom licu, a ne samo prema štetniku – učiniocu krivičnog dela, pa tako i prema tuženom ZZ, kao vlasniku vozila kojim je prouzrokovana šteta. Zbog pogrešnog pravnog stanovišta činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno u odnosu na tuženog ZZ, jer nisu utvrđene sve bitne činjenice za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva, pa je Vrhovni sud ukinuo nižestepene presude u odnosu na ovog tuženog i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

U odnosu na tuženu Republiku Srbiju, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o revziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Obrazloženje pobijane presude je u skladu sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, čija primena zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju i koje se u postupku po reviziji ne može osporavati na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Ocenjujući dozvoljenost revizije u navedenom delu na osnovu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskpravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 23.02.2018. godine, a vrednost predmeta spora za svakog od tužilaca (koji nisu jedinstveni suparničari) očigledno ne prelazi propisani revizijski cenzus.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje naknade štete, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je revizija tužilaca nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić