Pobijanom presudom odlučeno je da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete zbog kašnjenja u isplati naknade troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja, koji su mu priznati rešenjem tužene od 01.03.2017. godine za vremenski period počev od 01.04.2011. godine u iznosu od 935 bodova mesečno, te isplaćeni 06.09.2017. godine u iznosu od 810.580,48 dinara. Odluka je zasnovana na stanovištu da je o visini obaveze odlučio nadležni organ konačnim i pravnosnažnim upravnim aktom, da je obaveza određena brojem bodova i tako izvršena zaštita od obezvređivanja vrednosti dinara, te da upravni akt ne sadrži obavezu tužene na isplatu zakonske zatezne kamate.

Razlozi na kojima je zasnovana pobijana presuda ne odstupaju od prakse Vrhovnog suda o uslovima za ostvarivanje zaštite u parničnom postupku po postavljenom imovinskopravnom zahtevu, vezanom za prava koja se ostvaruju u upravnom postupku. Suprotno navodima revizije, odluke iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 344/2022 od 10.03.2022. godine, presude Rev2 2294/2022 od 25.08.2022. godine i rešenja Rev2 2675/2022 od 06.10.2022. godine, za činjenični osnov imaju utvrđenje da je tužena država bila u docnji sa isplatom dela zarade, što u ovoj parnici nije slučaj. Naime, tužilac je tuženoj, poslodavcu, zahtev za priznavanje prava na naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja podneo 21.12.2016. godine, o ovom pravu celovito je odlučeno rešenjem tužene od 01.03.2017. godine protiv kog tužilac nije koristio pravna sredstva, pa je ono postalo pravnosnažno 17.03.2017. godine. Tužena je dobrovoljno isplatila u celosti svoju obavezu po rešenju, pa kako ona nije bila u docnji sa isplatom priznatih troškova za period od 01.01.2011. godine do izmirenja obaveze, ne postoji pravni osnov koji bi vodio obavezi isplate u visini obračunate zakonske zatezne kamate na mesečne iznose od vremena kada je priznato pravo na naknadu troškova u vezi sa rešavanjem stambenog pitanja.

Iz iznetih razloga, pošto ne postoje pravna pitanja koja bi nalagala potrebu odlučivanja o izjavljenoj reviziji kao o posebnoj, odluka u stavu prvom izreke doneta je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji kao o redovnoj na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

U parnicama iz radnog odnosa, revizija je uvek dozvoljena po članu 441. ZPP u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U imovinskopravnim sporovima, kakav je predmetni, za dozvoljenost revizije je merodavna odredba člana 403. stav 3. ZPP, po kojoj revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 03.09.2020. godine, vrednost predmeta spora po članu 28. ZPP je 423.739,84 dinara i ne prelazi zakonski cenzus koji omogućuje izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković