Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovemeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao državni službenik u utuženom periodu bio zaposlen kod tužene na neodređeno vreme, na radnom mestu ... Zavoda, Služba za ... KPZ u Beogradu, Padinska Skela, počev od 20.12.2011. godine. Tužilac ima prebivalište u ..., a u utuženom periodu, putovao je iz ... do posla i obrnuto. Tužiocu je redovno isplaćavana naknada troškova prevoza do februara 2013. godine, kada je isplata prekinuta, a tužena ovu naknadu tužiocu ponovo isplaćuje počev od aprila 2015. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđeno je da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na posao i povratak sa posla za utuženi period na relaciji ... – Beograd i obratno, kao i na ime razlike naknade prevoza na relaciji Beograd- Padinska Skela, nije isplaćeno ukupno 1.299.793,42 dinara, koji iznos je utvrđen na osnovu broja dana prisustva tužioca na poslu a prema ceni karte na relaciji ... – Beograd i prema Cenovniku koji važi za integrisani tarifni sistem na teritoriji Grada Beograda i na osnovu isplaćene naknade na ime troškova prevoza.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu za utuženi period isplati naknadu troškova za prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada prema iznosima utvrđenim veštačenjem, nalazeći da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva, već je zasnovano na neposrednoj primeni zakona i podzakonskih akata, iz kog razloga je tužena u obavezi da tužiocu te troškove naknadi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca. Po stanovištu tog suda, iako je putovao do radnog mesta, tužiocu traženi troškovi ne pripadaju. Ovo stoga što je pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada uslovljeno prethodno podnetim pisanim zahtevom koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi nadležnim državnim organom, pa o pravu na naknadu troškova ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene, a sud je u parnici nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Postojanje pravnosnažnog rešenja rukovodioca organa o priznavanju prava tužiocu, kao državnom službeniku na naknadu ovih troškova ili presude donete u upravnom sporu, su materijalno-pravna pretpostavka koja mora da bude ispunjena da bi u parnici taj državni službenik ostvario pravo na isplatu novčanog potraživanja po tom osnovu.

Vrhovni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, tužilac je utuženom periodu bio zaposlen kod tužene i imao je status državnog službenika, pa se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06... 99/14).

Odredbom člana 37. stav 1. ovog zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana, da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se otvaruju propisuju uredbom Vlade.

Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07- prečišćeni tekst), kojom je državnim službenicima priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1).

Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak s rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju u smislu navedenih propisa, obaveza je poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, pri čemu za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđena obaveza podnošenja posebnog zahteva, već poslodavac ove troškove priznaje zaposlenom na osnovu njegovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

Po stanovištu ovog suda, a kako pravilno zaključuje prvostepeni sud, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrednoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, jer navedenim propisima nije previđena obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza podnosi poseban zahtev svom rukovodiocu. Rukovodioci organa imaju diskreciono ovlašćenje da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno ili da mu ove troškove isplaćuju bez donošenja takvog rešenja, pa postojanje ili izostanak rešenja o priznavanju ovog prava, suprotno stanovištu drugostepenog suda, nije od uticaja na obavezu tuženog da zaposlenom isplaćuje troškove prevoza.

S tim u vezi, tačni su navodi drugostepenog suda da državni službenici svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicima, odnosno u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac tužbom ne traži priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova koji su mu pripadali i koje je tužilac imao, a koji mu nisu isplaćeni, što u smislu člana 1. ZPP jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP, imajući u vidu uspeh tužioca u sporu, a visina troškova pravilno je odmerena primenom važeće AT i TT.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu primenom člana 153. i 154. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara na ime sastava revizije od strane advokata. Troškove sudskih taksi na reviziju i na odluku po reviziji, tužilac nije opredelio, pa mu isti nisu priznati.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković