Rešenjem Višeg suda suda u Zrenjaninu P 44/21 od 20.02.2023. godine, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2503/21 od 02.12.2021. godine, kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu P 22/21 od 01.07.2021. godine, a kojim je odbačen zahtev tužioca za za upis zabeležbe spora kod katastra nepokretnosti.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1117/23 od 08.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Zrenjaninu P 44/21 od 15.09.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu P 44/21 od 20.02.2023. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom čl.408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), kao i rešenje sadržanog u presudi drugostepenog suda, primenom 401. stav 2. tačka.5 u vezi sa članom 420. st. 1. i 6. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija izjavljena protiv presude neosnovana, a da revizija izjavljena protiv rešenja nije dozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede iz člana 407. st. 2. i 3. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB kao prodavac i Privredno društvo „Mio Mar Agrar“ d.o.o. kao kupac 25.04.2019. godine zaključili su ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, upisane u l.n. br. .. k.o. ... (kat.parc, .., i delovi kat.parc .. određeni ugovorom), ukupne površine 2 hektara 43 ara i 34m2, za kuporodajnu cenu 27,132,32 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ugovorom je određeno da je deo kupoprodajne cene od 9.519,13 evra isplaćen prodavcu kompenzacijom na ime potraživanja koje kupac ima prema prodavcu i to po osnovu ugovora o preuzimanju duga od 22.04.2019. godine od strane prodavca, duga koji VV (supruga prodavca) ima prema kupcu, dok će preostali iznos kupoprodajne cene 14.814,69 evra biti isplaćen prodavcu na njegov račun, prema instrukcijama koje će dostaviti kupcu, a najkasnije u roku od 30 dana. Ugovor je solemnizovan od strane javnog beležnika, potpisan od strane ugovarača i supruge prodavca VV kao davaoca saglasnosti i sadrži klauzulu da predmetne nepokretnosti predstavljaju posebnu imovinu prodavca, ovde tužioca. Takođe, tuženi su 02.12.2019. godine zaključili drugi kupoprodajni ugovor, a predmet tog ugovora su nepokretnosti upisane u l.n. .. k.o. ... (kat.parc. .., .., .., .., .. i ..). Kupoprodajna cena je ugovorena u iznosu od 27.132,32 evra, a ugovor solemizovan od strane javnog beležnika i sadrži klauzulu da predmetna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu prodavca iz kog razloga je i njegov supružnik pristupio potpisivanju isprave. Oba ugovora su izvršena isplatom kupoprodajne cene tuženom BB i upisom prava svojine na nepokretnostima u korist tuženog privrednog društva.

Tuženi BB je rođen u bračnoj zajednici tužioca AA i GG, a brak tužioca i majke tuženog je razveden 2014. godine, nakon čega je tužilac zasnovao drugu bračnu zajednicu u kojoj je dobio još jedno dete. Nepokretnosti koje su predmet dva osporena ugovora stečene su za vreme trajanja braka tužioca i majke tuženog GG, koji su se dogovorili da ove nepokretnosti budu upisane u registar nepokretnosti na ime tuženog, a što je realizovano upisom nepokretnosti u l.n. br. .. k.o. ..., kao svojina tuženog. Tuženi „Mio Mar Agrar“ d.o.o. Zrenjanin je privredno društvo koje se bavi trgovinom poljoprivrednim proizvodima i više godina je poslovao sa tužiocem i njegovom porodicom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa čl.171. st. 1. 174. st. 1. i 2. čl. 176. stav 2. i 195. Porodičnog zakona, kada je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora, budući da tuženi BB nije neovlašćeno i protivpravno raspolagao nepokretnostima koje su bile predmet ugovora jer je u vreme raspolaganja bio upisani vlasnik tih nepokretnosti, a ugovor sadrži bitne elemente ugovora o kuporodaji, zaključen je u zakonom propisanoj obaveznoj formi i izvršen u celosti, upisom svojine u korist tuženog „Mio Mar Agrar“ d.o.o. Zrenjanin. Nepokretnosti koje su obuhvaćene u oba ugovora stečene su za vreme trajanja braka tužioca i majke tuženog GG, koji su zajednički i sporazumno raspolagali svojom imovinom u korist tuženog, pa ista u vreme zaključenje spornih ugovora više nije bilo u režimu zajedničke imovine supružnika ili imovine porodične zajednice, za čije bi otuđenje bila potrebna tužiočeva saglasnost. O navedenom raspolaganju data je pravilna ocena da ima značaj dozvoljenog raspolaganja zajedničkom imovinom supružnika primenom člana 174. Porodičnog zakona. Stoga ugovori nisu apsolutno ništavi jer nisu zaključeni protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrom običaju.

Neosnovano se sadržinom revizijskih navoda ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i tvrdi da je reč o nedozvoljenom raspolaganju i izigravanju prava tužioca po osnovu sticanja u bračnoj i porodičnoj zajednici, s obzirom na to da je prethodno, u novembru 2018. godine tuženi „Mio Mar Agrar“ d.o.o. Zrenjanin kupio od tuženog BB i druge nepokretnosti, a uz tužiočevu saglasnost. Međutim, utvrđeno je da je predmet prometa 2018. godine bila imovina na kojoj su bivši supružnici GG i AA, kao i drugi članovi porodične zajednice bili titulari stvarnog prava odnosno lica koja su pretendovala na to pravo i da je zato ugovor iz 2018. godine sačinjen uz njihovu saglasnost, a što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari jer je tuženi BB kao isključivi, upisani vlasnik uz saglasnost supruge raspolagao svojom imovinom.

Revizija nije dozvoljena protiv rešenja od 20.02.2023. godine o odbacivanju revizije na rešenje kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za upis zabeležbe spora kod katastra nepokretnosti.

Prema članu 420. st. 1. i 6. ZPP, stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, a u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude. Imajući u vidu da se rešenjem o odbacivanju zahteva za upis i zabeležbu spora postupak pravosnažno ne završava, revizija tužioca izjavljena protiv ovog rešenja nije dozvoljena.

Osim toga, revizijom tužioca pobija se rešenje o odbacivanju revizije izjavljene protiv rešenja, a ne protiv pravnosnažne presude. Stoga se ne primenjuje član 420. stav 4. ZPP prema koma je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije izjavljene pravnosnažne presude u sporovima u kojima bi revizija bila dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković