Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SR“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je testamentalni naslednik sada pokojne BB, koja je umrla u toku parnice 06.02.2020. godine. Tužena, kao supruga je jedini naslednik sada pokojnog GG, koji je umro u toku parnice 31.03.2021. godine. Dana 22.10.2010. godine, pokojna BB, kao primalac izdržavanja i GG, kao davalac izdržavanja, overili su kod suda ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim je davalac izdržavanja preuzeo obavezu da doživotno neguje i pazi primaoca izdržavanja, da se brine o njenoj ličnoj higijeni i ishrani, da joj za slučaj bolesti pruži negu, vodi kod lekara, vrši nabavku lekova i pruža svu potrebnu negu i pomoć, kao i da je po smrti sahrani po mesnim običajima, izda podušja sve na već postojećoj grobnici sa postojećim nadgrobnim spomenikom. Primalac izdržavanja se obavezao da zauzvrat, nakon smrti prenese u svojinu davaoca izdržavanja stan – garsonjeru u ..., čiji je vanknjižni vlasnik. Aneksom tog ugovora, koji je overen 31.01.2011. godine, uz davaoca izdržavanja pristupila je i ovde tužena, njegova supruga, sa konstatacijom da ona od početka izvršenja ugovora primaocu izdržavanja pruža negu i pomoć. Na nagovor bratanca DD, koji je bolovao od multiple skleroze i imao dve patronažne sestre, u svrhu kupovine zajedničkog stana u kome bi živeli, primalac izdržavanja je pokrenula ovu parnicu 14.05.2015. godine. Prema navodima tužbe ona nije zadovoljna realizacijom ugovora, tuženi je ne pomažu, već ona finansijski pomaže njih jer to zahtevaju, pa ugovor više nema svrhu. Do podnošenja tužbe ugovor je realizovan tako što je pokojna BB kod davalaca izdržavanja ručala i oni su bili uz nju kada se obraćala za pomoć lekarima. Davoci izdržavanja njoj nisu finansijski pomagali, već je naprotiv ona njima dala ušteđevinu od 5.000 evra od koje su kupili nov automobil, dala im je novac za registraciju vozila, pri čemu ona nije imala veš mašinu i prala je veš na ruke. Nakon podnošenja tužbe u ovoj parnici pokojna BB je odbila dalji prijam usluga koje su joj davaoci izdržavanja do tada pružali. Kontakti su od tog vremena uspostavljeni jedino tokom 20 dana 2017.-2018. godine, kada je umro bratanac pokojne BB. Tužena i njen suprug nisu sahranili pokojnu BB, već je to učinila tužilja.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice nižestepeni sudovi nalaze da nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora po odredbi člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju, pošto spornim ugovorom i njegovim aneksom nije bila predviđena materijalna pomoć primaocu izdržavanja, a ugovorene usluge davaoci izdržavanja su pružali sve dok ih primalac u tome nije onemogućio. Osim toga, međusobni odnosi ni jednog trenutka nisu bili do te mere poremećeni, da su postali nepodnošljivi. Činjenica da je primalac izdržavanja od jednog trenutka odbila da prima izvršenje obaveze davalaca izdržavanja nije posledica poremećaja međusobnih odnosa ugovornika, već je bila motivisana činjenicom da je želela da stupi u novi ugovorni odnos sa svojim, sada pokojnim bratancem.

Osnovano se revizijom ukazuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene sve bitne činjenice, koje opredeljuju odluku o postavljenom tužbenom zahtevu.

Iz dosadašnjeg utvrđenja proizilazi da je pokojna BB primala usluge davalaca izdržavanja po spornim ugovorima u vremenskom periodu od 22.10.2010. godine do pokretanja ove parnice 14.05.2015. godine. Tužbu je zasnovala na tvrdnji da davaoci izdržavanja ne izvršavaju obaveze na način kako je ugovoreno, da ona njih finansijski pomaže i da je ugovor izgubio svrhu. Ugovor o doživotnom izdržavanju je po odredbama člana 194. Zakona o nasleđivanju važećeg u vreme zaključenja spornih ugovora („Službeni glasnik RS“ broj 46/95 i 101/03) dvostranoteretni i aleatoran ugovor, koji se zaključuje s obzirom na ličnost ugovarača, pa je u konkretnom slučaju kada finansijska pomoć davalaca primaocu izdržavanja nije bila ugovorena, sud bio u obavezi da oceni kvalitet međusobnih odnosa ugovornih strana, imajući u vidu sadržinu pruženih usluga primaocu izdržavanja i iskazano nezadovoljstvo primaoca izdržavanja vezano za realizaciju ugovora, kao i zahteve davalaca izdržavanja za finansijsku pomoć.

Prema članu 201. Zakona o nasleđivanju, ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor (stav 1.); kad sud izrekne raskid, primalac izdržavanja je dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge (stav 2.); ako je do raskida došlo zbog krivice jedne strane, druga strana ima pravo na pravičnu naknadu (stav 3.).

Zaključak nižestepenih sudova da međusobni odnosi ugovarača nisu bili takvi da su postali nepodnošljivi je preuranjen. Nepodnošljivost odnosa ima objektivni i subjektivni aspekt, koji su opredeljenim ličnim karakteristikama i uspostavljenim odnosima ugovarača kako u vreme zaključenja ugovora, tako i tokom čitavog vremena njegove realizacije. Iz navoda podnete tužbe proizilazi da je tužilja, stara žena u toku pet godina realizacije ugovora stekla uverenje da se ne može osloniti na davaoce izdržavanja pošto joj ugovorene usluge ne pružaju onako kako je očekivala, a ovu tužbu ona nije povukla do smrti 06.02.2020. godine, iako je 2017.- 2018. godine umro njen bratanac, sa kojim je želela da zasnuje zajednicu života zbog teškog zdravstvenog stanja. Ostalo je nerazjašnjeno da li je u toku trajanja parnice uspostavljen odnos koji se s obzirom na realizaciju ugovora do podnošenja tužbe može pravno standardizovati izvršavanjem ugovora, te da li se iz tako utvrđenih činjenica i činjenice da tužena i njen pokojni suprug nisu sahranili pokojnu BB može zaključiti da je opravdano održati ugovor na snazi. Po navedenim materijalnopravnim odredbama krivca za izostanak realizacije ugovora nije od značaja na planu egzistencije ugovora i primaočeve obaveze da davaocu vrati primljeno, već je jedino od značaja za pravo na pravičnu naknadu.

Pošto u ponovljenom postupku prvostepeni sud upotpuni činjenično utvrđenje, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, postojaće uslovi za donošenje zakonite odluke o postavljenom tužbenom zahtevu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković