Protiv označene drugostepene presude, stava prvog i drugog izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5154/2022 od 28.02.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 37/20 od 08.07.2021. godine u prvom stavu izreke i obavezan tuženi da na ime neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.01.2017. godine do 30.11.2019. godine isplati tužiocu novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate, dok je preko dosuđenih iznosa tužbeni zahtev odbijen. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u trećem stavu izreke i obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 101.850,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 96.500,00 dinara počev od izvršnosti presude do isplate, dok je deo zahteva do iznosa od 107.808,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Protiv ove drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2, člana 408. i člana 410. stav 2. tačka 1. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana i da revizija tuženog nije dozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i obavlja poslove ..., sa koeficijentom za obračun plate od 8,85. Tako obračunata plata tužioca uvećava se za 50%, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 br. 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Veštačenjem je utvrđeno postojanje razlike između isplaćene plate i minimalne zarade u spornom periodu i razlike između uvećanja plate (kosovskog dodatka) obračunatog na iznos isplaćene plate i minimalne zarade. Plata koja je tužiocu isplaćena sa uvećanjem od 50% veća je od minimalne zarade.

Polazeći od tao utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 111. Zakona o radu zaključio da tužilac ima pravo na minimalnu zaradu i da je tuženi zato dužan isplatiti razliku između utvrđenog iznosa minimalne zarade i isplaćene plate, kao i razliku primanja po označenom Zaključku Vlade Republike Srbije obračunatog na iznos isplaćene plate i utvrđene minimalne zarade.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužilac je u spornom periodu ostvario pravo na uvećanje plate u visini od 50%, po Zaključku Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine, i tako isplaćena uvećana plata bila je viša od minimalne zarade iz člana 111. Zakona o radu, zbog čega neosnovano traži isplatu razlike utvrđene u jednoj varijanti nalaza veštaka.

Vrhovni sud ne prihvata izloženo stanovište drugostepenog suda jer smatra da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 111. Zakona o radu propisano je pravo zaposlenog na minimalnu zaradu, kao zakonski minimum sa ciljem da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba. Navedena odredba se, na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona, primenjuje i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije propisano. Zakon o platama u državnim organima i javnim službama ne sadrži odredbe o pravu zaposlenog u organu lokalne samouprave na minimalnu zaradu. Takođe, Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica, kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati.

Iz navedenih odredbi sledi da smisao i cilj odredbe člana 111. Zakona o radu proizilazi iz interesa zaposlenog, čija zarada koju ostvaruje faktičkim radom ne može biti niža od minimalne zarade, kao zakonskog minimuma.

Sledstveno izloženom, tužilac ima pravo na isplatu minimalne zarade. Pored toga, tužiocu u skladu sa navedenim Zaključkom Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu, pripada pravo na uvećanje plate u visini od 50%. Po nalazu veštaka, tužiocu je u pojedinim mesecima spornog perioda isplaćena plata niža od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje po Zaključku Vlade Republike Srbije. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na platu u visini minimalne zarade i pravo na uvećanje od 50% na taj iznos. Isplaćena plata sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu bila je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje od 50% mesečno.

Iz tih razloga pravilan je zaključak prvostepenog suda o pravu tužioca na potraživanu razliku, zbog čega je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odredbom člana 410. stav 2.tačka 1. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na njeno podnošenje. Prema odredbi člana 85. stav 7. i 8. tog zakona, stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, a zastupanje Republike Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave uređuje se posebnim propisima.

Zakonom o pravobranilaštvu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 55/14), pored ostalog, propisano je: da poslove pravne zaštite imovinskih prava i interesa autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave obavlja pravobranilaštvo autonomne pokrajine, odnosno pravobranilaštvo jedinice lokalne samouprave (član 51. stav 1); da pravobranilaštvo autonomne pokrajine i pravobranilaštvo jedinice lokalne samouprave u postupcima pred sudovima, upravnim i drugim nadležnim organima zastupa autonomnu pokrajinu, odnosno jedinicu lokalne samouprave radi zaštite njenih imovinskih prava i interesa (član 52. stav 1); da pravobranilačku funkciju u pravobranilaštvu autonomne pokrajine i pravobranilaštvu jedinice lokalne samouprave obavlja jedno ili više lica koja se biraju u skladu sa odlukom o obrazovanju pravobranilaštva (član 53. stav 1); da se odredbe tog zakona, koje se odnose na državno pravobranilaštvo, shodno primenjuju i na pravobranlaštvo autonomne pokrajine i pravobranilaštvo jedinica lokalne samouprave (član 53. stav 2).

Odredbom člana 11. stav 4. tog zakona predviđeno je da kada je propisano da je u određenom postupku ili za preduzimanje samo određene radnje u postupku obavezno zastupanje stranke od strane advokata, Državno pravobranilaštvo je ovlašćeno da preduzima zastupanje pod istim uslovima kao i advokat.

Iz navedenih odredbi, po stanovištu revizijskog suda, sledi da reviziju u ime jedinice lokalne samouprave može podneti samo pravobranilac i zamenik pravobranioca jedinice lokalne samouprave, koji vrše funkciju pravobranilaštva te jedinice. U ovom slučaju reviziju je izjavio pomoćnik javnog pravobranioca tuženog, tako da je ona izjavljena od neovlašćenog lica i zato nedozvoljena, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Troškovi odgovora tužioca na reviziju, po oceni Vrhovnog suda nisu bili nužni. Zato je njegov zahtev za naknadu tih troškova odbijen i primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković