Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3142/23 od 23.08.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilaca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP, radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP. O zahtevu tužilaca za naknadu štete zbog uskraćivanja prava na odmor u toku dnevnog rada odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od prakse izražene u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene članova 64. i 65. u vezi sa članom 164. stav 1. Zakona o radu u situaciji kada je tuženi postupao protivno zakonskoj obavezi da tužiocima omogući odmor u toku rada. Shodno navedenom, sporno pravno pitanje nije od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana već je vezano za konkretno činjenično-pravnu situaciju i rešavanje spornog odnosa stranaka, pa odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno u istom pravnom pitanju ne predstavljaju nužno različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Odluka Vrhovnog kasacionog suda Rev 3899/2019 od 19.02.2020. godine, koju je tuženi dostavio u prilogu revizije odnosi se na ocenu osnovanosti zahteva u situaciji kada se dnevni odmor u toku rada može koristiti parcijalno, prema potrebi organizacije obavljanja posla, a u konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da je tužiocima i na koji način omogućio pravo da koristi dnevnu pauzu za odmor. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje) zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete je podneta 07.02.2019. godine. Tužbu su podneli tužioci koji se nalaze u položaju formalnih suparničara iz člana 205. stav 1. tačka 2. ZPP. Zbog toga se vrednost predmeta spora određuje prema vrednosti glavnih zahteva svakog od tužilaca zasebno odnosno merodavna je pojedinačno tražena vrednost glavnog zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u konkretnom slučaju iznosi za tužioca AA 34.689,66 dinara i za tužioca BB 145.613,43 dinara, pa kako pojedinačno tražene vrednosti glavnog zahteva ne prelaze dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe to revizija tuženog nije dozvoljena.

Kako se u ovom radnom sporu tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća- sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković