Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ broj 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene neke druge bitne povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... – .... po ugovoru o radu od 01.06.2016. godine, na neodređeno vreme. Dana 24.05.2017. godine tužiocu je prestao radni odnos po osnovu rešenja o sporazumnom raskidu radnog odnosa. Na pobijanom rešenju se nalazi potpis tužioca, direktora i pečat tuženog. U pravnoj pouci je navedeno da zaposleni po osnovu sporazumnog raskida radnog odnosa nije dužan da se javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje u svom mestu boravka radi ostvarivanja zakonskih prava za slučaj nezaposlenosti, zbog toga što na osnovu člana 175. tačka 3. ne ostvaruje ova prava. Prilikom zasnivanja radnog odnosa svi zaposleni na neodređeno vreme su potpisivali čist beli blanko papir na kome stoji samo linija za potpis, na koji se i on potpisao. Dana 24.05.2017. godine imao je raspravu sa direktorom u hali koji mu je rekao da se javi u kancelariju ali je tužilac zbog smrtnog slučaja u porodici otišao 26.05.2017. godine kada mu je dato da potpiše neke anekse ugovora. Tužilac rešenje o sporazumnom raskidu radnog odnosa nije potpisao niti mu je tuženi prilikom prestanka radnog odnosa dao rešenje već da je rešenje o prestanku radnog odnosa dobio od inspekcije rada kada se obratio istoj.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i zaključio da tužilac nije jasno i nedvosmisleno izrazio volju za prestanak radnog odnosa. Između tužioca i tuženog nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom raskidu radnog odnosa budući da sporazum od strane tužioca nije potpisan tog dana (24.05.2017. godine) već ranije – blanko prilikom zasnivanja radnog odnosa.

Drugostepeni sud nije prihvatio ove pravne argumente prvostepenog suda nalazeći da je činjenično stanje pravilno utvrđeno ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Polazi od odredbe člana 175. stav 1. tačka 3. i od člana 177. stav 1. Zakona o radu i zaključuje da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio pravno dejstvo on mora da bude rezultat slobodno izražene volje i mora biti sačinjen u pismenoj formi sa svim neophodnim elementima. Sporazum je zaključen kada poslodavac i zaposleni o tome postignu saglasnost i on mora biti produkt podudarne volje poslodavca i zaposlenog izražen slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mane volje. Sporazum o prestanku radnog odnosa predstavlja ugovor u smislu člana 26. ZOO. Inspekcija rada nije utvrdila nepravilnosti u radu tuženog a osim toga tužilac nije pružio dokaze koji bi potvrdili postojanje mane volje na njegovoj strani, nije dokazao činjenice da je potpis na sporazumu o prestanku radnog odnosa bio iznuđen na bilo koji način od strane tuženog. Zaključuje da sporazum o prestanku radnog odnosa u konkretnom slučaju predstavlja pravu volju ugovornih strana u smislu člana 28. stav 1. ZOO. Postupanje tuženog u konkretnom slučaju nije bilo suprotno zakonskim odredbama koje regulišu sporazumni prestanak radnog odnosa što pobijano rešenje o sporazumnom raskidu radnog odnosa čini zakonitim pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilna jer je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, prema članu 175. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) predviđeno je da je jedan od razloga za prestanak radnog odnosa i sporazum između zaposlenog i poslodavca koji shodno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volja ugovornih strana.

Odredbom člana 177. stav 1. Zakona o radu propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana predviđeno je da pre potpisivanja sporazuma poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Međutim, iz zaključenog sporazuma između tužioca i tuženog ne proizlazi da je tužilac upoznat sa svim posledicama zaključenja takvog sporazuma. Pre potpisivanja sporazuma poslodavac mora zaposlenog pisanim putem obavestiti o posledicama do kojih dolazi i ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Između tužioca i tuženog nije postojala saglasnost volja o bitnim sastojcima sporazuma, s obzirom da je tužiocu prilikom zasnivanja radnog odnosa dato da se „blanko“ potpiše na praznom papiru, što je razlog za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa. Činjenica da u pouci o pravnom leku – rešenje o sporazumnom prestanku radnog odnosa, stoji konstatacija da tužilac nije dužan da se javi Nacionalnoj službi za zapošljavanje u svom mestu boravka radi ostvarivanja zakonskih prava za slučaj nezaposlenosti u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja jer shodno članu 175. tačka 3. Zakona o radu ne ostvaruje ova prava, ne znači da je tuženi tužioca prilikom zaključenja sporazuma o raskidu radnog odnosa obavestio o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju svojih prava.

Prvostepeni sud je sve ove činjenice pravilno cenio i pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i u tom smislu pravilno primenio materijalno pravo.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluku o troškovima revizijskog postupka sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Iznos troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu punomoćnika tužioca, i to: na ime stručnog sastav revizije 33.000,00 dinara, primenom važeće AT.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković