Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred dugostepenim sudom, presudom Osnovnog suda u Mladenovcu P2 98/22 od 11.04.2022. godine, prestala je obaveza izdržavanja tuženog prema tužiocu, njegovom sinu, počev od 11.04.2022. godine. Tužilac je rođen ... godine, posle srednje škole bio je u radnom odnosu kako bi obezbedio finansije radi upisa željene škole, i školske 2022/2023 upisan je u ... godinu studija u statusu samofinansirajućeg studenta ..., smer ..., školarina je iznosila 86.000,00 dinara. Živi u porodičnoj zajednici sa majkom, babom, dedom i ujakom, i nemaju stalne prihode, osim od poljorivrede. Majka je nezaposlena, radi na ..., mesečno zaradi između 30.000,00 i 35.000,00 dinara. Mesečne potrebe tužioca za školovanje, ishranu, higijenu, odevanje i vanškolske aktivnosti, utvrđene su u visini od 50.000,00 dinara. Obaveze na studijama mu ne ostavljaju vremena za radni angažman, ali vikendom obavlja poslove preko Omladinske zadruge. U periodu od 01.04. do 26.06.2023.godine, tužilac je obavio stručnu praksu u trajanju od 600 časova.

Tuženi je zaposlen u ... ostvaruje mesečnu zaradu od 98.217,99 dinara, kreditno je zadužen sa mesečnim anuitetom od 23.897,02 dinara. Živi u ... sa suprugom (zaposlena i ostvaruje zaradu od 60.000,00 dinara), u stanu koji je u vlasništvu njegovih roditelja. Tuženi ima troškove domaćinstva, (komunalne, parking, održavanje), troškove ishrane i lične potrebe ( higijene i zdravstvene), i nema drugih zakonskih obaveza izdržavanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pozivajući se na odredbe člana 155. i 160. Porodičnog zakona (PZ), potvrdio prvostepenu presudu kojom je obavezan tuženi da doprinosi izdržavanju tužioca iznosom od 18.000,00 dinara mesečno, počev od 20.09.2022. godine, pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, zaključujući da se dosuđenim iznosom obezbeđuju potrebe tužioca a da se ne ugrožava egzistencija tuženog. Prilikom odlučivanja sud je imao u vidu potrebe poverioca, uslovljene godinama i potrebom za obrazovanjem kao i mogućnostima tuženog da doprinosi izdržavanju, njegove prihode, visinu primanja, potrebe domaćinstva i lične potrebe, kao i činjenicu da tuženi nema zakonsku obavezu izdražavanja drugih lica.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Obaveza roditelja da izdržavaju svoju decu propisana je članom 27. Konvencije o pravu deteta, prema kojoj roditelji ili druga lica odgovorna za dete imaju prvenstveno odgovornost da u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti obezbede životne uslove potrebne za razvoj deteta.

Uslovi za ostvarivanje prava punoletnog deteta na izdržavanje od roditelja propisani su odredbom člana 155. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05, 72/11 i 6/15). Prema stavu 2. ovog člana, punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njegovim mogućnostima, a najkasnije do 26 godine njegovog života. Izuzetak od ovog pravila propisan je stavom 4. istog člana prema kome nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržvanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelja, odnosno druge krvne srodnike.

Smisao odredaba člana 155. Porodičnog zakona, koja se odnose na uslove za izdržavanje punoletnog deteta na redovnom školovanju je da su roditelji u obavezi da se staraju o uspešnom školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoletne dece u meri u kojoj, po redovnom toku stvari, to omogućavaju i dopuštaju njihove životne i materijalne mogućnosti. Roditelji su nakon sticanja punoletstva dužni da i dalje izdržavaju svoje dete koje se redovno školuje i ova obaveza roditelja traje do završetka školovanja u odgovarajućoj školskoj ustanovi, a u svakom slučaju prestaje kada dete navrši 26. godinu života. Izdržavanje punoletnog deteta koje se školuje uslovljeno je postojećim mogućnostima roditelja, i zato su roditelji u obavezi da se staraju o daljem školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoletne dece u meri u kojoj to, po redovnom toku stvari, dopuštaju njihove materijalne mogućnosti. Za sticanje prava na izdržavanje nije bitan status deteta kao redovnog ili vanrednog studenta (samofinansirajući ili finansiran iz budžeta), ali je bitna okolnost da se školovanje odvija kontinuirano i bez velikih prekida.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac, nakon što je izvesno vreme bio u radnom odnosu, nastavio školovanje i u školskoj 2022/2023. godini, upisao ... u statusu samofinansirajućeg studenta, da je položio sve ispite iz ... godine, obavio stručnu praksu i upisao ... godinu, u cilju sticanja višeg stepena obrazovanja, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenih sudova da ovakav nastavak školovanja upućuje na redovno školovanje i izvršavanje školskih obaveza. Svrha sticanja višeg stepena obrazovanja deteta je sticanje većih i boljih mogućnosti za njegovo zaposlenje, a roditelji su dužni da tada doprinose izdržavanju deteta u skladu sa svojim mogućnostima koje utiču na određivanje visine izdržavanja, ali ne i na osnovanost samog prava na izdržavanje, te su stoga neosnovani navodi revizije da tuženi ne ispunjava uslove za nastavak izdržavanja, jer se po oceni revizijskog suda i dalje nalazi na redovnom školovanju.

Nasuprot revizijskom osporavanju, pravilno je drugostepeni sud primenom odredaba čl. 160.-163. Porodičnog zakona, utvrdio potrebe punoletnog tužioca koje su uslovljene njegovim godinama i potrebama za obrazovanjem, kao i mogućnosti tuženog da dopirnosi izdržavanju, koje su uslovljene njegovim prihodima, te njegovim ličnim potrebama. Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i primenjujući na njih kriterijume za određivanje izdržavanja, Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi u mogućnosti, suprotno revizijskim navodima, da na ime svog doprinosa za izdržavanje sina, plaća 18.000,00 dinara mesečno koji je minimalan, s obzirom na uzrast punoletnog tužioca i njegove utvrđene potrebe. Dosuđenim izdržavanjem obezbeđuju se osnovne mesečne potrebe tužioca, istovremeno se ne ugrožava egzistencija samog tuženog, kao dužnika izdržavanja, naročito imajući u vidu da tuženi ne ukazuje da doprinosi njegovom izdržavanju na drugi način, kao i okolnost da nema obavezu izdržavanja drugih lica, pri tom imajući u vidu i obavezu majke tužioca, da doprinosi izdržavanju do zadovoljenja ukupnih potreba tužioca, kojoj se uračunava i svakodnevni rad, briga i staranje o tužiocu, koji živi sa majkom.

Pretežni deo navoda u reviziji odnosi se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje revident smatra bitnim a koje, po njegovom mišljenju, nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku, što nema uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer se ovim revizijskim navodima ustvari osporava utvrđeno činjenično stanje i isti nisu dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Takođe, odluka o određivanju i visini dosuđenog izdržavanja podložna je promenama u pogledu trajanja, odnosno prestanka izdržavanja ili smanjenja, odnosno povećanja dosuđenog iznosa u smislu odredaba člana 164. i 167. Porodičnog zakona, ako se promene okolnositi na osnovu kojih je doneta prethodna odluka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković