Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Stanković, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovana Ćulibrk, advokat iz ..., protiv tuženog STR Komision „Papirus“, PR Sič Bela, čiji je punomoćnik Kristijan Jožef, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž1 77/22 od 11.10.2022. godine, u sednici održanoj 30.05.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž1 77/22 od 11.10.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P1 3137/21 od 01.06.2022. godine, odbačena je tužba u ovoj pravnoj stvari i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 72.000,00 dinara sa kamatom.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž1 77/22 od 11.10.2022. godine, odbijena je žalba tužilje, potvrđeno prvostepeno rešenje i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 420. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je podnela tužbu kojom je tražila da se utvrdi ništavost rešenja o prestanku radnog odnosa od 19.09.2019. godine i da je tuženi vrati na rad. Tužbeni zahtev zasniva na navodima da prilikom donošenja osporenog rešenja nije ispoštovan postupak pre prestanka radnog odnosa, kao i da ne stoje razlozi za otkaz, zbog čega smatra da je navedeno rešenje ništavo. Tuženi se protivio tužbi i postavljenom tužbenom zahtevu ističući da tužilja nema pravni interes za podnošenje tužbe s obzirom da joj navedenim rešenjem nije ni prestao radni odnos, jer je u pitanju samo nacrt rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i da je tužilji radni odnos kod tuženog prestao 15.12.2019. godine rešenjem od 03.12.2019. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, tužba je odbačena, uz zaključak nižestepenih sudova da tužilja nema pravni interes za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 19.09.2019. godine, jer isto ne egzistira u pravnom prometu i ne proizvodi pravno dejstvo prema tužilji.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa, postoji onda kada je potrebno da se obezbedi zaštita prava zaposlenog koja su mu nezakonito ugrožena. U slučaju povrede prava zaposleni može podneti tužbu za poništaj takvog akta. Međutim, u konkretnom slučaju tužilji osporenim rešenjem nije povređeno ni jedno pravo vezano za radni status s obzirom da je u pitanju akt koji nije zaživeo i nije proizveo nikakvo pravno dejstvo u odnosu na tužilju, niti je ona jasno obrazložila koje je to njeno pravo povređeno ovim rešenjem da bi morala da se zaštiti na način na koji je tužbu usmerila, pa su pravilno nižestepeni sudovi takvu tužbu odbacili zbog nedostatka pravnog interesa.

Na osnovu iznetog Vrhovni sud je, primenom člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković