Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1209/23 od 09.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke tako da glasi: „Odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev, kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da izvrši radove koji su neophodno potrebni da bi se parcela tužilje koja nosi oznaku kp br. ... i koja se nalazi u tabli broj ..., iskaz broj ..., mzv. „...“ KO ..., dovela u prvobitno stanje i to tako da prvo skine sloj šljunka sa sečom stabala i vađenjem panjeva sa parcele, da naveze oranični sloj koji je odnet sa parcele i rasplaniranje istog na parceli u površini od 4,29 ari i obavezana tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 246.700 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u celosti, kako to proizlazi iz navoda revizije, zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...18/2020 i 10/2023 – dr. zakon, u daljem tekstu: ZPP), u preinačujućem delu, s obzirom da je u tom delu revizija dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je ocenio da je revizija u tom delu neosnovana, dok je u preostalom delu nedozvoljena.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilja je reviziju izjavila i zbog bitne povrede odredaba ZPP, međutim, u navodima revizije nije ukazala ni na jednu bitnu povredu učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na području Opštine Despotovac 1992. godine je otpočeo postupak komasacije u kome je učestvovao pravni prethodnik tužilje, deda po ocu BB iz ..., koji je preminuo 23.02.1992. godine, a njega je nasledio otac tužilje VV prema kome je postupak komasacije nastavljen. U postupku komasacije izvršeno je izlaganje katastarskog operata na javni uvid, utvrđeno faktičko stanje poseda za svakog učesnika komasacije, izvršena procena vrednosti zemljišta koje ulazi u komasacionu masu, kao i procena vrednosti objekata i dugogodišnjih zasada, zatim je sačinjen Projekat komasacije i svi akti su bili izloženi na javni uvid 15 dana, nakon čega je Komisija za komasaciju po razmatranju primedbi usvojila Pregledni plan komasacione procene i Projekat komasacije.

Pregled raspodele zemljišta iz komasacione mase je bio javno izložen od 01.03.1993. godine do 30.03.1993. godine, u kom roku su učesnici mogli da stave primedbe, te je pod brojem iskaza ... konstatovana izjava učesnika komasacije VV u vezi primopredaje da dodeljenu parcelu ne prihvata jer nije pridodata još jedna njiva od 10 ari koja se nalazi u čelu njive. Nakon toga doneto je rešenje o privremenoj primopredaji zemljišta iz komasacione mase a zatim je 10.01.2002. godine doneto rešenje kojim je utvrđeno da je na zemljištu unetom u komasacionu masu kp br. .../... i .../... KO ..., učesniku komasacije BB prestalo pravo svojine, odnosno pravo u pogledu raspolaganja, upravljanja i korišćenja i raspodeljeno zemljište iz komasacione mase kp br. ... MZV „...“ neplodno od 29,85 ari, njiva treće klase od 4,97 ari i njiva četvrte klase od 8,23 ara, ukupno 43,05 ari. Otac tužilje je stupio u posed dodeljene parcele kp br. ... MZV „...“ još 1992 – 1993 godine, dana 31.05.2002. godine pokušana je dostava navedenog rešenja – izvoda o raspodeli komasacione mase ocu tužilje kao učesniku komasacije i on je odbio prijem rešenja te mu je ono ostavljeno na vratima stana. Pre donošenja rešenja od 10.01.2002. godine – izvoda o raspodeli komasacione mase, otac tužilje VV je podneo tužbu tada Opštinskom sudu u Despotovcu radi naknade štete nastale na k.p. ... protiv Opštine Despotovac kao tužene u predmetu P 576/01, te je u toj parnici tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije. Učesnik komasacije VV nije izjavio žalbu na rešenje - izvod o raspodeli komasacione mase i nije pokrenuo upravni postupak pred nadležnim Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Tužbu u ovom sporu je 16.06.2010. godine podneo otac tužilje VV, koji je tokom spora preminuo, a parnicu je nastavila tužilja kao njegova naslednica. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke od 26.08.2013. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je od ukupne površine parcele 34,15 ari neobradivo, kao što je konstatovano i prilikom obavljanja veštačenja u predmetu P 576/01 dana 22.03.2004. godine, da na istom postoji sloj šljunka i ima dosta samoniklog bilja i stabla raznog šumskog drveća. Otac tužilje i druge komšije koji su dobili zemljište iz komasacione mase dobijene parcele nisu obrađivali zbog čestih poplava i to od samog početka, odnosno same dodele zemljišta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno od činjenice da je katastarska parcela broj ... u momentu dodele pravnom prethodniku tužilje VV iz komasacione mase bila neplodna u površini od 29,85 ari, da je prilikom veštačenja u parnici koju je VV vodio protiv Opštine Despotovac radi naknade iste štete kao u ovom sporu, koje je obavljeno 2004. godine, utvrđeno da je ova parcela neobradiva u većoj površini, odnosno 34,15 ari, a da tužilja u ovoj parnici traži da se površina od 29,85 ari dovede u stanje u kome nikada nije bila, prvostepeni sud je primenom odredaba članova 154. stav 1, 155. 184, 185. i 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima odbio tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu uspostave pređašnjeg stanja na ovoj površini parcele, kao i tužbeni zahtev za naknadu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja ove površine parcele, ocenivši da između nastale štete i radnje, odnosno propusta tuženog kao tužbom označenog štetnika nema uzročno posledične veze.

Osim zbog izloženih razloga, prvostepeni sud je u pogledu tužbenog zahteva za naknadu štete za izgubljenu dobit zbog nemogućnosti izdavanja u zakup 29,85 ari od k.p. br. ... ocenio da je ovaj zahtev neosnovan i zbog toga što je u odnosu na njega prigovor zastarelosti koji je stavio tuženi osnovan. Ovo stoga što iz nalaza veštaka poljoprivredne struke Sime Jovičića, koji je izašao na lice mesta 2004. godine u parnici koju je otac tužioca povodom naknade štete na k.p. ... vodio protiv Opštine Despotovac u predmetu P 576/01, proizlazi da je u to vreme na kat. parceli ... obradivo bilo 8,90 ari a da je površina od 34,15 ari bila neobradiva, tako da je po oceni prvostepenog suda šteta dobila svoj konačni oblik 2004. godine, jer je stanje od tada, pa do izlaska veštaka poljoprivredne struke Nenada Stojanovića na lice mesta u ovoj parnici nepromenjeno, kako to proizlazi iz nalaza veštaka. Tužba u ovom sporu je podneta 16.06.2010. godine, zbog čega je potraživanje tužilje za naknadu štete na ime izgubljene dobiti zastarelo, jer su od momenta nastanka štete do dana podnošenja tužbe protekli propisani kako subjektivni rok od tri godine, tako i objektivni rok od pet godina, pa je primenom odredaba člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izgubljene dobiti odbio i iz ovog razloga.

Prvostepeni sud je odbio i eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilja umesto naknade štete uspostavom ranijeg stanja na parceli, tražila naknadu štete u novcu potrebnom da se parcela tužilje dovede u prvobitno stanje i to za površinu od 29,85 ari iz istih razloga iz kojih je odbijen i osnovni zahtev za naknadu štete uspostavljanjem stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala.

Drugostepeni sud je ocenio da je stanovište prvostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, zbog čega je stavom prvim izreke žalbu tužilje odbio i potvrdio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na naknadu štete k.p. ... na površini od 29, 85 ari kako uspostavom ranijeg stanja, tako i isplatom u novcu potrebnom da se parcela tužilje u ovoj površini dovede u prvobitno stanje.

Tužilja revizijom pobija pravnosnažnu odluku kojom je odbijena njena žalba i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem izreke, odnosno u delu kojim je tužbeni zahtev odbijen, a Vrhovni sud je ceneći dozvoljenost izjavljene revizije u tom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, ocenio da je revizija u tom delu nedozvoljena.

Prema članu 410. stav 2. tačka 5. ZPP, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3), osim člana 404. ovog zakona.

Članom 410. stav 1. ZPP, propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu i nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem prvostepeni sud bez održavanja ročišta, a članom 413. ZPP da će neblagovremenu, nepotpunu i nedozvoljenu reviziju odbaciti Vrhovni sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 410. nije učinio prvostepeni sud).

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu je podneta 16.06.2010. godine, a njom je tada tražena činidba kojom bi se uspostavilo pređašnje stanje i naknada štete od 160.000,00 dinara. Tužba je preinačena 24.10.2017. godine, povećanjem tužbenog zahteva za naknadu štete na ukupan iznos od 295.056,00 dinara, što po srednjem kursu NBS od 119,2505 dinara za evro na taj dan, iznosi 2.474,25 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude (dela kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu), ne prelazi dinarsku protivvrednos od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje u tom delu nedozvoljena.

Na osnovu izloženog primenom odredbe člana 413. doneta je odluka u stavu drugom izreke.

Prvostepeni sud je primenom odredbe člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev za činidbu – izvođenje radova koji su potrebni da bi se parcela tužilje dovela u prvobitno stanje na površini od 4,29 ari, ocenivši da postoji odgovornost tuženog za štetu nastalu na ovoj površini k.p. ... 4,29 ari, jer je to površina koja predstavlja razliku od neplodnih 29,85 ari još pri ulasku tužiljinog pravnog prethodnika u posed kat. parcele br. ..., do kasnije, 2004. godine, utvrđenog neobradivog zemljišta od strane veštaka u površini od 34,15 ari.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete činidbom kojom će se uspostaviti ranije stanje na parceli tužilje na površini od 4,29 ari, pogrešno primenio materijalno pravo, s obzirom da je uspostavljanje ranijeg stanja jedan od vidova naknade materijalne štete, pa se primenjuju rokovi zastarelosti za potraživanja naknade štete propisani odredbom člana 376. st.1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te je tužbeni zahtev i u tom delu zastareo iz istih razloga zbog kojih je zastareo i tužbeni zahtev za naknadu štete u novcu, te je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda je, suprotno navodima revizije, pravilan i na zakonu zasnovan, s obzirom da iz pravilno utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je stanje na parceli na kojoj tužilja traži otklanjanje štete u pogledu obradivosti nepromenjeno od momenta kada je 2004. godine vršeno veštačenje u parnici koju je otac tužilje vodio istim povodom protiv Opštine Despotovac, da je takvo stanje veštak konstatovao i u ovoj parnici, u kojoj je otac tužilje tužbu podneo 16.06.2010. godine, odnosno da je na k.p. ... neobradiva bila površina od 34,15 ari i 2004. godine, te je dakle stanje u pogledu štete na parceli postalo konačno najkasnije te godine. Iz obrazloženja prvostepene presude proizlazi da sud smatra da se na naknadu materijalne štete uspostavom ranijeg stanja ne primenjuju rokovi zastarelosti propisani članom 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, međutim to stanovište je pogrešno, kako je to pravilno ocenio drugostepeni sud. Ovo stoga što i uspostava stanja kakvo je bilo pre nastanka štete predstavlja vid naknade materijalne štete shodno odredbi člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je izričito propisano da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, dok je stavom 3. iste odredbe propisano da kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kada sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete, iz čega proizlazi da je primaran način otklanjanja materijalne štete uspostavom ranijeg stanja, a tek ukoliko to nije moguće dosudiće se naknada materijalne štete u novcu, tako da u ovom slučaju tražena činidba predstavlja vid naknade materijalne štete, zbog čega se imaju primeniti odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno učinio drugostepeni sud.

Tužilja ostalim navodima revizije pobija utvrđeno činjenično stanje, što je u preinačujućem delu dozvoljen razlog revizije po odredbi člana 407. stav 2. ZPP, međutim, ovi navodi nisu osnovani, jer je činjenično stanje u prvostepenom postupku potpuno i pravilno utvrđeno, a drugostepeni sud je, u delu u kome je prvostepeni sud pogrešno smatrao da se na činidbu kao vid naknade štete, ne primenjuju rokovi zastarelosti iz člana 376. st.1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, kako je to već objašnjeno.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. ZPP, doneta je odluka kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković