Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postuku („Službeni glasnik RS“ br. 72/18...18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, a u utuženom periodu obavljao je rad tako što je svaki drugi dan radio u vremenu od 07,00 do 19,00 časova, odnosno svaki drugi dan je radio po 12 sati. Organizacija rada je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07,00 do 19,00 časova, drugi dan mu je pauza i tako se ciklus ponavlja. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđeno je da tuženi tužiocu u utuženom periodu nije isplatio uvećanu zaradu za rad u smenama od 8,9% u skladu sa odredbom člana 38. stav 1.tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora, što iznosi 125.929,87 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio i tuženog obavezao da tužiocu isplati razliku manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, u utuženom periodu, kao i da za tužioca na te iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, na osnovu odredbe člana 108. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) i odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za EPS („Službeni glasnik RS“ br. 15/15), imajući u vidu da tuženi, u periodu utuženja, tužiocu zaradu nije obračunavao u skladu sa Zakonom o radu, a da je takođe dužan da na dosuđene iznose uplati za tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO saglasno odredbe čl. 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04... 5/16).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio jer je zaključio da činjenica da je tužilac svaki drugi dan radio u periodu od 7 do 19 časova ne vodi zaključku da je on obavljao smenski rad, pošto smenu nije menjao već je radio u jednoj smeni koja traje 12 sati. Po mišljenju drugostepenog suda, takav rad nije smenski rad pa tužiocu ne pripada pravo na uvećanje zarade za smenski rad propisano Posebnim kolektivnim ugovorom za EPS, u iznosu od 8,9%.

Po oceni Vrhovnog suda, tužilac osnovano u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo preinačenjem prvostepene presude.

Odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni imaju pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarada po osnovu rada u smenama.

Prema odredbi člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/5 i 38/18) osnovna zarada zaposlenog uvećava se za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88-ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran) iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda, danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njen sadržaj pomaže tumačenju pojma smenskog rada.

U konkretnom slučaju, tužilac je, u utuženom periodu, radio po modelu radnog vremena 12/36, što znači da su zaposleni radili u smenama a tuženi tužiocu nije uvećao zaradu u skladu sa odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije i člana 108. stav 4. Zakona o radu, zbog čega je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i tuženog obavezao da tužiocu isplati razliku zarada po osnovu smenskog rada, kao i da za tužioca uplati pripadajuće doprinose Republičkom fondu PIO. Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, sa pripadajućom kamatom, doneta na osnovu odredbe člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku. Zbog toga su troškovi žalbenog postupka tuženom bili nepotrebni.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od 27.000,00 dinara, primenom važe Advokatske tarife u vreme preduzimanja te parnične radnje, kao i na ime sudske takse za reviziju od 24.637,19 dinara i odluku po reviziji od 36.955,79 odmereno prema važećoj Taksenoj tarifi, što sve ukupno iznosi 88.592,98 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković