Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 810/22 od 27.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 726/13 od 21.09.2021. godine u stavu drugom i trećem, u delu stava petog, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u delu u kojem su tražili da se obaveže tužena VV da im isplati iznos od još 45.500 evra preko dosuđenog iznosa od 45.500 evra, do traženog iznosa od 91.000 evra sa kamatom, počev od 22.07.2010. godine pa do isplate i tužena GG iznos od još 20.000 evra preko dosuđenog iznosa od 20.000 evra, do traženog iznosa od 40.000 evra sa kamatom od 22.07.2010. godine pa do isplate, kao i u stavu šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 726/13 od 21.09.2021. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se raskinu predugovor o zajedničkoj gradnji zaključen između njih s jedne strane i tužene VV s druge strane, overen pred Opštinskim sudom u Čajetini dana 11.05.2009. godine pod Ov 651/09 i predugovor o zajedničkoj gradnji zaključen između tužilaca i tužene GG sa druge strane, overen pred Opštinskim sudom u Čajetini dana 11.05.2009. godine pod Ov 650/09. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 726/13 od 21.09.2021. godine u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahteva tužilaca da se obavežu tužene da im solidarno isplate iznos od 10.320 evra sa kamatom po stopi Evropske Centralne banke počev od 22.07.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do isplate, po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate i iznos od 120.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.07.2010. godine pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, tako što svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. Stavom petim izreke obavezani su tužioci da tuženima na ime troškova drugostepenog postupka isplati svakoj iznos od po 143.450,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužene sa tužiocima dana 31.01.2007. godine zaključile predugovor. Po tom predugovoru tužioci su se obavezali da zidaju objekte na jednoj parceli na Zlatiboru, nastaloj prethodnim spajanjem dve pojedinačne parcele, svaka od tuženih, kat.parc. br. .. i .. KO Čajetina, radi izgradnje hotelskog apartmanskog objekta. Tužene su na ime kapare primile iznos od 20.000 evra i to tužena VV automobil marke „Audi“ i gliser čija je vrednost sporazumno između stranaka utvrđena na iznos od 15.000 evra i 2.000 evra, zatim iznos od 8.500 evra i potpisala da je primila ukupno 45.500 evra. Međutim, taj ugovor su raskinuli jer je došlo do razmišljanja da je bolje raditi više objekata apartmanskog kompleksa. Izvršena je preparcelacija budućih pojedinačnih parcela. Dana 11.05.2009. godine tužene sa tužiocima zaključuju predugovore koji su overeni kod Opštinskog suda u Čajetini. Predugovor zaključen između tužene VV i tužilaca overen je pod Ov 651/09, a sa tuženom GG pod ov 650/09. Po tom predugovorima tužioci su preuzeli obavezu da ulože u izgradnju po sistemu ključ u ruke, naselje apartmanskog tipa i da pribave sve građevinske dozvole. Tužene dobijaju po 25% od površina (bez holova i hodnika), tužioci su bili u obavezi da obezbede idejno rešenje do 15.07.2009. godine, a do 30.10.2009. godine da obezbede projekat radi izgradnje. Predugovorima je bilo predviđeno da je rok za zaključenje ugovora 15.11.2009. godine. Prema članu 3. ugovora predviđeno je da ako ne dođe do realizacije obaveza iz predugovora, predugovor se smatra automatski raskinutim i tužioci nemaju pravo na povraćaj kapare. Ako dođe do raskida predugovora krivicom tuženih bilo je predviđeno da se vraćaju dvostruki iznosi na ime kapare. Dana 15.09.2009. godine tužioci su sa DD zaključili ugovor u vezi obaveze da isti pribavi tehničku dokumentaciju. U vezi toga tužene su dale punomoćje imenovanom DD koje je overeno. Pribavljena je tehnička dokumentacija, izvršena je promena namena parcela tako što je isto prevedeno sa poljoprivrednog u građevinsko zemljište. Naknada za promenu namene zemljišta iznela je 120.000,00 dinara. U toku septembra 2009. godine dolazi do izmene Zakona o planiranju pa su tužioci kasnili sa pribavljanjem tehničke dokumentacije. Dana 20.05.2010. godine tužena VV tražila je da joj se da još 30.000 evra na ime davanja parcele za izgradnju apartmana što su tužioci odbili. Nakon toga, ona je izjavila da smatra da nema osnova da se realizuju odredbe predugovora i da se time isti imaju smatrati raskinutim. GG se nije izjašnjavala na zahtev tužilaca da odluči koje apartmane će u projektu dobiti, odnosno uzeti na ime datog zemljišta. Pribavljanje tehničke dokumentacije, tužioce je koštalo 10.320 evra. Tužioci su tražili da se utvrdi da su predugovori raskinuti, te da se obavežu tužene da im po osnovu naknade štete zbog nerealizacije predugovora tužene isplate iznose koje su dobile na ime kapare i to u dvostrukom iznosu, kao i da im na ime pribavljanja projekta i troškova u vezi istog isplate 10.320 evra i 120.000,00 dinara na ime promene namene zemljišta sa poljoprivrednog u građevinsko, sve sa pripadajućom kamatom. Tužena GG je podnela protivtužbu gde je tražila da sud utvrdi da je ugovor raskinut, koji je zahtev bio istovetan sa tužbenim zahtevom tužilaca i da se utvrdi da ima pravo da zatraži primljeni iznos novca.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je pošao od odredbe člana 81. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključio je da su tužioci samo delimično ispunili obaveze iz predugovora i da mogu tražiti da se utvrdi da su predugovori raskinuti i restituciju datog avansa. Nalazi da su sporni predugovori raskinuti vansudski, jednostranom izjavom volje tužene VV od 12.05.2010. godine i zbog toga tužioci osnovano traže da se odlukom suda verifikuje njeno pravno dejstvo, kao i raskid predugovora sa GG, shodno odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Shodno tome i članu 210. ZOO tužene su u obavezi da vrate primljeni iznos novca koje su dobile na ime ispunjenja dela obaveze iz ugovora. Priznato im je i pravo na naknadu, bliže opredeljeno u izreci, obzirom da su tužioci svoju obavezu delimično ispunili i da su imali određene troškove vezano za pribavljanje tehničke dokumentacije i promene nemene zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko, pa je zaključio da su tužene u obavezi da tužiocima shodno članovima 123. i 24. ZOO isplate naknadu, a koje su tužioci imali vezano za isplatu svih radova i troškove koje su isplaćeni DD za pribavljanje dokumentacije i prevođenja zemljišta, pa je tužbeni zahtev u tom delu usvojio. Zaključio je da nema odgovornosti tuženih za nezaključenje ugovora, jer su tužioci kasnili sa pribavljanjem tehničke dokumentacije i izvođenjem radova, pa stoga tužene nisu u obavezi da vrate udvojenu kaparu, koja se i ne može citirati kao kapara, već kao avans ili predujam za deo dogovora u vezi cena građenja na parcelama. Vezano za protivtužbeni zahtev tužene GG, sud je tužbu odbacio iz razloga što je zahtev identičan tužbenom zahtevu po kom parnica već teče, kao i da GG nema pravo da zatraži iznos od 20.000 evra primljen na osnovu predugovorajer je taj deo zahteva usmeren na utvrđenje činjenice, a što prema članu 188. ZPP nije dozvoljeno, pa je protivtužba odbačena.

Drugostepeni sud sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u vezi zahteva o raskidanju predugovora zaključenih između tužilaca i tuženih. Zaključio je da su predmetni predugovori već raskinuti vansudski jednostranom izjavom volje tužene VV od 20.05.2010. godine. Dalje, prema članu 45. ZOO predviđeno je da stranke koje imaju zaključen predugovor, a u kojima stoji obaveza da se zaključi ugovor, zaključenje istog mogu tražiti u roku od šest meseci od zaključenja predugovora. Stoga proizilazi da zaštita ovog prava jedino se može zahtevati u predviđenom roku od šest meseci. Protekom roka na zaključenje tog ugovora, to pravo iz predugovora se gasi, pa stoga pravni posao koji je prestao da proizvodi pravna dejstva, ne može se raskinuti. Stoga se zahtevi za raskid ugovora čije je pravno dejstvo prestalo ne mogu usvojiti, pa je preinačio presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev tužilaca. Dalje je zaključio da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o davanju novca na ime kapare shodno odredbi člana 79. ZOO. Ovo iz razloga što je kapara praktično sporedni akcesorni pravni posao, a glavni posao u konkretnom slučaju nije ni zaključen, jer se radi o zaključenju predugovora, pa stoga ni akcesorni pravni posao vezano za kaparu ne proizvodi pravno dejstvo. Glavni ugovor nije ni zaključen, a irelevantni su razlozi zbog čega nije došlo do zaključenja glavnog ugovora, pa tužene po tom osnovu nisu u obavezi da vrate udvojeni iznos novca koje su primile, a koje je po mišljenju nižestepenih sudova data na ime ispunjenja obaveze kao avans, a ne kao kapara. Primljeni iznos novca na ime avansa tužene bespravno drže shodno čl. 210. i 214.. ZOO i iste su dužne da vrate.

Vezano za naknadu štete koju tužioci potražuju za pribavljanje tehnike dokumentacije i promene namene zemljišta, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud u tom delu nepravilno primenio materijalno pravo. Zaključio je da su tužioci svojim pasivnim držanjem za zaštitu svog prava iz predugovora, lišili sebe prava na naknadu štete proistekle iz ovog pravnog posla, preciznije koji bi pretrpeli u slučaju neizvršenja obaveze od strane tuženih, te da se u ovom slučaju ne može primeniti odredba člana 124. ZOO, pa je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

Shodno donetoj odluci, imajući u vidu postignuti uspeh stranaka, drugostepeni sud je shodno članu 149. stav 2. ZPP odlučio o troškovima postupka, nalazeći da je pravilno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo. Pravilno je zaključeno da je odredba člana 45. ZOO u st. 3, jasno odredila da u slučaju zaključenja predugovora, stranke imaju obavezu da zaključe ugovor u roku od šest meseci nakon zaključenja predugovora. Tužioci su samo delimično ispunili svoje obaveze iz predugovora, pa stoga ne mogu tražiti naknadu štetu zbog takve svoje neažurnosti. Tačno je da su isti angažovali DD radi pribavljanja tehničke dokumentacije i da su se angažovali oko prenamene zemljišta, ali su sami uzrokovali te troškove, pa u tom slučaju se ne može primeniti odredba člana 124. ZOO. Pravilno je zaključeno od strane nižestepenih sudova da se u ovom slučaju ne može prihvatiti stanovište tužilaca da je iznos novca koji je dat prilikom zaključivanja predugovora može smatrati kaparom, te da u slučaju neispunjenja obaveza iz predugovora, tužene su dužne da plate udvojenu kaparu. Ovo iz razloga što tužioci sami nisu preduzeli radnje da dođe do realizacije ugovora, a davanje kapare jeste akcesorni pravni posao kao sredstvo obezbeđenja. Stoga je pravilno zaključeno od strane nižestepenih sudova da dati iznos novca u suštini predstavlja avanas u cilju realizacije predugovora i kasnije zaključenih ugovora do kojih nije došlo, te da u takvom slučaju tužioci imaju pravo shodno članovima 210. i 214. ZOO potraživati date iznose, jer je u takvom slučaju otpao pravni osnov po kome tužene mogu zadržati naznačene novčane iznose. Shodno iznetom, ocenjeno je da su ostali navodi revizije ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Pravilna je odluka suda o troškovima postupka.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković