Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 83/22 od 14.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P4 162/16 od 03.03.2022. godine u stavovima drugom, trećem, šestom i osmom izreke presude. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava,

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, za koje revizijom nije ni istaknuto u čemu se konkretno povrede postupka sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su autori, odnosno koautori fotomonografije „...“, čiju osnovnu vrednost čine fotografije autora tužioca AA. Fotografije su snabdevene tekstom koje čine dopunu fotografija, koja ima za cilj da činjenično približi lepote i značaj predela na koje se ta fotomonografija odnosi. Tužilac je sa tuženim VV PR Agencijom za komunikacije i odnose sa javnošću „GG“ ..., dana 22.09.2015. godine zaključio ugovor o dugoročnoj i posebnoj tehničkoj saradnji, overen 23.09.2015. godine u Osnovnom sudu u Požegi. Ovim ugovorom ugovorne strane su se sporazumele da ugovarač VV u narednom periodu, a najkasnije do 31.12.2015. godine izradi i odštampa monografiju ... u tiražu od 500 primeraka za prodaju na tržištu, zbog čega su izdavaču potrebne fotografije sa motivima ... - ..., koje poseduje ugovarač AA. Ovim ugovorom AA se obavezao da za potrebe štampane monografije izdavaču u ugovorenom roku u tiražu od 500 primeraka, najkasnije do 22.09.2015. godine, stavi na raspolaganje – isporuči u digitalnoj formi 180 fotografija ... - ..., koje bi izdavač koristio u izradi monografije, dok se ugovarač VV obavezao da autoru fotografije isplati na ime autorskog honorara za početni ugovoreni tiraž od 500 primeraka monografije, novčani iznos od 120.000,00 dinara u roku od 60 dana od objavljivanja monografije, a najkasnije do 31.12.2015. godine, te da za svaki naredni tiraž od 500 primeraka isplati isti iznos u roku od 60 dana od štampanja svakog novog tiraža. Ugovorne strane su svoje obaveze iz ugovora ispunile u celosti.

Saradnja je nastavljena usmenim dogovaranjem, da iako fotografije predstavljaju srž fotomonografije, trebalo bi obaviti i druge autorske poslove: grupisati fotografije po poglavljima, dati naslov, napisati propratni tekst, dizajnirati, kao i organizaciono – tehničke poslove: uraditi tehničku pripremu za štampu i štampati je. Tužilac AA grupisao je fotografije po kategorijama (temama). Grupisanje fotografija po temama čini strukturu fotomonografije i predstavlja bitan element autorstva. Tekstove za monografiju sačinjavali su tužioci, koji su međusobno sarađivali. Zadatak tužilje BB bio je da dizajnira monografiju, da tekstove složi sa fotografijama i da sve to preda radi tehničke pripreme za štampu i štampanje. Predloženi tekstovi predstavljeni su u dve celine, jedan deo informacionog karaktera, drugi deo sadržavao je utiske tužioca AA sa obilaženja ... - ... i snimanja fotografija. Taj deo bio je označen posebnim fontom. Na predlog tužilaca proširena je monografija za jedan štamparski tabak. Tužilja je pripremila impresum, uradila je grafički dizajn i predala radi pripreme za štampu. U pripremnom formatu za štampanje međutim nije bilo postupano po instrukcijama tužilaca, i to tako što je sa prve uvodne strane izbačeno ime tužioca kao autora monografije, zatim izbačen tekst AA kako je nastala ideja o fotomonografiji, izbačena je fotografija autora i tekst o autoru, tužiocu. Prekrojeni su umetnički komentari pojedinih oblasti i fotografija tužioca. Pored navedenog, nije sadržavao idejno rešenje rikne (zadnje bočne strane ukoričene knjige, a rikna predložena od strane tužilaca je sadržavala samo naziv knjige. Zbog navedenog, tužioci su stavili zabranu za štampanje i objavljivanje monografije dok se nedostaci ne otklone.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka sa liste sudskih veštaka ULUPUDS utvrđeno je da su u fotomonografiji suština fotografije, da je tekst dopunski deo i da je efekat i cilj monografije da deluje vizuelno i da na taj način činjenično približi lepote i značaj predela na koje se ta fotomonografija odnosi. U samoj fotomonografiji ne postoji bibliografija, odnosno ne postoji citiranje izvora materijala, što umanjuje autorstvo tužilje BB. Tuženi su iskoristili kreativno rešenje tužilaca, odnosno delove fotomonografije bez usaglašenosti sa autorima dizajna rešenje, pri čemu jesu izvršene neke izmene, ali je i dalje iskorišćeno rešenje tužilaca. Prema nalazu veštaka tužioci su autori, odnosno koautori fotomonografije, pri čemu se autorstvo tužioca AA ogleda u doprinosu odmerenom u procentu od 70%, od čega 50% njegovog autorstva čini fotografija, a 20% se odnosi na tekstove koje je uradio, dok je 30% od monografije autorstvo tužilje BB na ime urađenog dizajna u monografiji, dok su tuženi bez saglasnosti tužilaca kao autora, odštampali monografiju i objavili je bez naznačenja tužilaca, koautora fotomonografije, čime su povredili imovinskopravno i moralnopravnu komponentu autorskog prava tužilaca.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava – Zakona o autorskim i srodnim pravima, zaključili da su tuženi povredili moralna prava tužilaca i to pravo na naznačenje imena, propisano odredbom člana 15. Zakona o autorskim i srodnim pravima, zbog čega tužiocima pripada pravo na naknadu neimovinske štete, i to tužiocu AA u iznosu od 100.000,00 dinara, a tužilji BB u iznosu od 60.000,00 dinara.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova kao pravilno prihvatio je i Vrhovni sud.

Naime, članom 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima propisano je da je autorsko delo orginalna duhovna tvorevina autora izražena u određenoj formi bez obzira na njegovu umetničku, naučnu i drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine (stav 1.). Autorskim delom smatraju se naročito, između ostalog, planovi, skice, makete i fotografije (stav 2. tačka 9.). Sadržina autorskog prava propisana je u odredbama članova 14. do 19. ovog zakona tako da autor ima isključivo pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu (član 14.), da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno (član 15.), da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti (član 16. stav 1.), da štiti integritet svog dela suprostavljanjem izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica i suprostavljanja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi kao i da daje dozvolu za preradu svog dela (član 17.), da se suprostavi iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast i ugled (član 18.). autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela i za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada ako ovim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno (član 19.). Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani beleženje i umnožavanje svog dela u celosti ili delimično bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku, na bilo koji trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način u smislu odredbe člana 20. stav 1. istog zakona. Pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti propisano je odredbom člana 30. istog zakona tako što autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dala dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere. Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela propisano je odredbom člana 31. Zakona o autorskom i srodnim pravima tako što autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani prilagođavanje, provođenje, aranžiranje i druge izmene dela.

U konkretnom slučaju tuženi su povredili autorsko pravo tužilaca time što su objavili fotomonografiju „...“, a da nisu označili tužioce kao koautore fotomonografije, a saglasno odredbi člana 15. Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Neosnovani su navodi revizije da je jedini autor predmetne fotomonografije tuženi VV, dok je autor fotografija tužilac AA iz ..., te da je drugostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, zbog čega prava tužilaca ni na koji način nisu povređena. Međutim, prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi odmerili i visinu naknade nematerijalne štete zbog povrede moralnih prava tužilaca pošto su pravilno ocenili sve okolnosti propisane odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Ni ostalim navodima u reviziji koji su takođe cenjeni, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih ovaj sud nije posebno obrazlagao.

Tuženi sa revizijom nisu uspeli zbog čega im saglasno odredbi člana 165 ZPP, ne pripadaju troškovi revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković