Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parcela .. KO Sremska Kamenica ukupne površine 3262 m2 upisana u LN .. KO Sremska Kamenica nalazi se u Sremskoj Kamenici i upisana je u listu nepokretnosti kao njiva III klase po vrsti zemljište gradsko-građevinsko zemljište i predstavlja deo ... ulice u Sremskoj Kamenici koja ima asfaltni kolovoz. Na predmetnoj parceli pravo korišćenja u 7/18 dela ima tužilja, a ista je u svojini Republike Srbije u 1/1 dela. Tužilja je svoj suvlasnički udeo stekla nasleđem iza svoje majke. Prema informaciji o lokaciji od strane JP Urbanizam od 06.07.2021. godine parcela .. KO Sremska Kamenica, prema Planu generalne regulacije Sremska Kamenica („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 32/2013 i 9/2021) namenjena je za javnu površinu - planirana saobraćajna površina. Predmetna parcela je infrastrukturno opremljena elektro i gasnim instalacijama, uličnom mrežom elektronskih komunikacija, instalacijom vodovoda i kanalizacije i javnom rasvetom. Realizacija na predmetnoj parceli ustanovljena je donošenjem Plana detaljne regulacije i potrebe za formiranjem građevinske parcele koja će se definisati prilikom izrade Plana detaljne regulacije koja je u toku. Predmetnu parcelu još od 50-ih godina prošlog veka koristi porodica tužilje kao poljoprivredno zemljište, a tužilja je poslednjih osam godina koristila kao voćnjak. Tužilja je nameravala da proda predmetnu nepokretnost i u tu svrhu se obratila agenciji za promet nepokretnosti, ali joj je rečeno u agenciji da ne može da se proda zbog javne namene u smislu da se neće naći kupac za takvu nepokretnost nakon čega tužilja nije pokušavala da je proda. Zajedno sa suvlasnicima na parceli, tužilja je imala nameru da izgradi kuću, jer je porodična kuća stara ali ipak nisu vršili dugoročna ulaganja osim zamene osušenih voćki novim zbog saznanja o promeni namene parcele. Na predmetnoj parceli se nalazi čardak. Vrednost parcele broj .. KO Sremska Kamenica, ukupne površine 32 a 62 m2 iznosi 34.251.000,00 dinara polazeći od prosečne tržišne cene prodatog građevinskog zemljišta na predmetnoj lokaciji od 10.500,00 dinara za jedan metar kvadratni. Vrednost parcele tužilje u 7/18 dela iznosi 13.319.833,30 dinara. Tužilja je platila na ime republičke administrativne takse za pribavljanje informacija o parceli 4.275,00 dinara 15.07.2021. godine, kao i 3.150,00 dinara i 3.100,00 dinara na ime gradske administrativne takse 07.02.2021. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tuženi povredio pravo tužilje na mirno uživanje imovine i obavezali tuženog da tužilji isplati naknadu u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti primenom člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Donošenjem navedenih planskih akata (od 2013. godine odnosno 2021. godine), iako nije lišena imovine, tužilji je umanjena mogućnost njenog uživanja u punom obimu zbog određene javne namene, usled smanjene mogućnosti raspolaganja tom imovinom zbog neprivođenja zemljišta nameni u dugom vremenskom periodu. Takvo mešanje tuženog u pravo tužilje na mirno uživanje imovine je, po stanovištu nižestepenih sudova, nesrazmerno, jer nije postignuta pravična ravnoteža između opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, jer je tužilja usled izostanka naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava trpela prekomerni teret (stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u odlukama Sporrong i Lonnroth protiv Švedske; Matos e Silva i drugi protiv Portugalije i Ellia SRL protiv Italije).

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 1. stavom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelom međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Članom 58. Ustava Republike Srbije između ostalog propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom u zakonu, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3). Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

U konkretnom slučaju, tužilja nije faktički lišena svoje imovine i svih ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktom nije sprečena da je drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Planskim aktom je predviđeno da će tužiljino zemljište biti saobraćajna površina, a realizacija na predmetnoj parceli ustanovljena je donošenjem Plana detaljne regulacije i potrebe za formiranjem građevinske parcele koja će se definisati prilikom izrade Plana detaljne regulacije, koja je u toku. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. Sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Imajući u vidu navedeno, po oceni revizijskog suda, naknada u visini tržišne vrednosti njene nepokretnosti se dosuđuje samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište faktički privedeni planskoj nameni, bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. U takvoj situaciji, navedene činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U ovom slučaju, utvrđeno je da je predmetnu parcelu još od 50-ih godina prošlog veka koristi porodica tužilje kao poljoprivredno zemljište, a da je tužilja poslednjih osam godina, od kada je promenjena namena planskim aktom, parcelu koristila kao voćnjak. Utvrđeno je i da je tužilja nameravala da proda predmetnu nepokretnost, da se u tu svrhu obratila agenciji za promet nepokretnosti, u kojoj joj je rečeno da zbog javne namene neće naći kupca za takvu nepokretnost, ali i da nakon toga nepokretnost nije pokušavala da je proda. Navedeno utvrđenje, međutim, po oceni revizijskog suda, nije dovoljno za pouzdano zaključivanje da je zbog donošenja planskog akta i neprivođenja zemljišta nameni u dužem vremenskom periodu, tužilji onemogućena ili smanjena mogućnost raspolaganja predmenom nepokretnosti na način i u meri da tužilji kao (su)vlasniku pripada naknada u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti.

Iz navednih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom suđenju, potrebno je da prvostepeni sud, radi pravilne primene materijalnog prava, vodeći pri tom računa o primeni pravila iz člana 231. ZPP, pouzdano ispita i utvrditi da li je i na koji način tužilji onemogućena ili smanjena mogućnost raspolaganja predmenom nepokretnosti, isključivo iz razloga što je ista u obuhvatu donetog planskog akta (s obzirom na način na koji je nepokretnost korišćena do i nakon donošenja planskog akta, kao i s obzirom na realnu mogućnost njenog prometovanja nakon donošenja planskog akta) i zavisno od toga da li u konkretnom slučaju tužilja kao (su)vlasnik trpi gubitak koji opravdava dosuđenje naknade zbog ograničenja prava svojine, odnosno mirnog uživanja imovine.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda spora.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković