Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile 7 ugovora o pozajmici 2018. godine i svih sedam ugovora je bilo obezbeđeno ugovorima o zalozi, kojima je konstituisano založno pravo tužioca na potraživanjima tuženog prema njegovim dužnicima. Po zaključenim ugovorima, tuženi se obavezao da primljeni iznos vrati u 12 jednakih mesečnih rata u pojedinačno opredeljenim iznosima i sa određenim datumima dospelosti, bez kamate. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 178/2019 od 22.08.2019. godine otvoren je stečajni postupak nad tuženim. U stečajnom postupku tužilac je prijavio svoje potraživanje u iznosu od 41.819.369,29 dinara po osnovu navedenih ugovora i to potraživanje mu je osporeno u celosti. Veštačenjem u toku postupka utvrđeno je da ukupne obaveze po osnovu ugovora o pozajmicama iznose 76.000.000,00 dinara, dok je založno pravo u Registru zaloge upisano u iznosu od 90.943.933,21 dinar. Veštak je utvrdio da za iznos od 49.124.563,92 dinara (90.943.933,21 – 41.819.369,29) nema podataka kada je i od koga naplaćen. U nalazu veštaka je konstatovano da stanje u poslovnim knjigama tužioca nije usaglašeno sa obavezama tuženog u njegovim poslovnim knjigama, te da se sa računovodstvenog aspekta ne može utvrditi postojanje i visina potraživanja tužioca.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stali na stanovište da u toku postupka nije dokazana bitna činjenica da je tužilac dao tuženom novac po osnovu zaključenih ugovora o pozajmici, da bi mogao sa uspehom tražiti njegovo vraćanje u ovoj parnici.

Takav materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova, po nalaženju Vrhovnog suda, zasnovan je na pravilnoj primeni materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Ugovor o zajmu regulisan je odredbom člana 557. ZOO. Navedenom odredbom propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Osnovna obaveza zajmodavca jeste da preda zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenjivih stvari. Nakon što zajmodavac izvrši svoju obavezu, nastaje obaveza zajmoprimca da primljeni iznos novca ili drugih zamenjivih stvari vrati u vreme i na način, kao i pod uslovima predviđeni ugovorom. U toku ovog postupka nije utvrđena bitna činjenica da je tužilac kao zajmodavac izvršio svoju obavezu predaje novca. Stoga, kako to pravilno nalaze i nižestepeni sudovi, nije mogla ni nastati obaveza tuženog da taj novac vrati tužiocu. Bez uticaja je revizijski navod tužioca da navedeni ugovori imaju elemente ugovora o zajmu, ali da se ne ograničavaju na iste, te da je tužilac zapravo tuženom stavio na rasplaganje ukupan iznos od 76.000.000,00 dinara radi finansisranja njegovog poslovanja. Čak i u tom slučaju, da bi tužilac mogao tražiti vraćanje tog novca od tuženog, bilo je potrebno utvrditi da je tuženi raspolagao tim novcem tužioca, što u toku postupka nije utvrđeno. Revizijom tužioca se u pretežnom delu osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP. Stoga, Vrhovni sud ove revizijske navode tužioca nije posebno cenio.

Imajući u vidu da se razlozima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude, Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković